Први српски устанак у Босни, Крајини и Херцеговини 1804-1811. (1)


Храм Христа Спаситеља у Бањалуци као спомен комплекс страдалим и изгинулим Србима током Српске револуције

Османско царство, тај болесник са Босфора је у деветнаести вијек ушло са процесима дубоке општедруштвене кризе, иако су донесени значајни реформски процеси од стране Порте, то није било довољно да се зауставe погубна дејства низа самосталних и од власти у Цариграду отуђених муслиманских феудалаца који су над поробљеним народима, Србима и другима спроводили широку лепезу репресалија од физичког истребљења, малтретирања, мучења, застрашивања, наметања непрописаних пореских даџбина и намета и сваког другог вида терора.

Такве злоупотребе уз сам чин окупације биће међу најважнијим поводима и узроцима за подизање сељачких, народних устанака и побуна.

Драматична ситуација бива у Босанској Крајини, већински насељеној Србима гдје је притисак на хришћане велик, самовоља Турака и локалног муслиманског живља достиже неслућене висине, доводећи до живе реакције самог српског становништва.

У широком фронту комешања тадашњих европских и балканских прилика, поготово пружању отпора против турског угњетавања са десне стране Дрине, у самој Србији, и у Срба Босне и Херцеговине постепено долази спознаја о средствима борбе за ослобођење и мисао о скорашњој слободи. На самим почецима вијека долази до успостављања везе како са Србима у сусједним земљама, тако и са аустроугарском влашћу на коју се полажу знатне наде у помоћ.

У таквим условима српско свештенство које је изразит преносилац таквих акција, постаје један од носилаца борбе Срба за национално ослобођење, чиме национална свијест код Срба је израженија неголи код других народа.

Након убиства законитог београдског везира Хаџи Мустафе-паше јануара 1801. године и преузимања власти од стране четворице одметнутих јаничара (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф, Мехмед ага-Фочић), подржаних од Османа Пазван-оглуа из Видинског санџака, те уништавања полуаутономних српских права, Срби са својим оборкнезовима и другим великодостојницима су се одлучили, а све заједнички са муслиманима оданим султану, да подигну устанак против њихове управе са вождом Ђорђом Петровићем Карађорђем на челу. Одговор четворице дахија бива радикалан, прецјенивши своје снаге и потцењивачки се односећи према могућностима хришћанске одбране, успостављају план да се кнезови и најугледнији Срби убију, у чувеној Сјечи кнезова, као и сви мушкарци који су током османско-хабзбуршког рата 1788-1791. имали десет и више година, остали би били насилно поисламићени, такав план представља јасне и недвосмислене геноцидне намјере.

Но, Срби су након страдања најугледнијих кнезова и свештеника 15. фебруара 1804. године, претходно опремљени оружјем из службе Хаџи Мустафе-паше и фрајкорских одреда Војне Крајине кренули у побуну против дахија, што се касније претворило у шире и веће домете од саме буне, односно у Први српски устанак, под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, те као такав процес је прерастао првобитни локални значај и прелива се у борбу цјелокупног Балкана за ослобођење отоманске управе.

Сва та догађања бивају свe вријеме  уско повезана са догађајима у Босанском пашалуку, гдје је централна власт имала чвршћу контролу неголи у Србији, но недовољно да се стање у БиХ изолује од утицаја српских устаника са десне стране Дрине, поготво усљед бројности Срба, само је у Дабробосанској епархији са сједиштем у Сарајеву број православних кућа 1808. године био 15.000 колико их је и у Београдској митрополији, односно бројно стање Срба је идентично са београдским живљем. Тим одјецима и утицају Српске револуције на просторима тадашње Босне и Херцеговине ћемо се бавити у даљем тексту.

Но и поред бројности Срба прилике у Босанском пашалуку су се ипак битно разликовале према стању Београдског пашалука, јер у Босни је муслимански живаљ био бројнији и као такав представљао значајан фактор за попуну отоманске војске, тиме је и отежавао евентуалну српску борбу. Поред тога Срби су живјели у знатно тежим околностима, са далеко мањим степеном права и тежњи за слободом, те већој изложености терору отоманске власти што је додатно отежавало борбу за ослобођење.

Током Првог српског устанка турске власти будно прате понашање Срба у Босни и Херцеговини, како би спрјечиле њихово повезивање са Карађорђем и устаницима.

Са почетка устанка у Србији Али паша Видајић у освети спаљује манастир Тавну, јер је један број Срба се или прикључио српској војсци или је материјално обезбјеђивао или само рјечју подржавао устанике. Касније, како се устанак буде развијао у Србији, још значајнији и већи број Срба ће прећи у редове српских устаника.

Омањи дио Босанског пашалука гдје је у почетку устанка се дешава масовнија побуна је простор Јадра и Рађевине, Семберије и Спрече са административним припадањем рејону Зворничког санџака, а у територијалном погледу то је тло Србије, запосједањем тога простора практично значи одстрањење османског мостобрана на десној обали Дрине.

Мањи устанички покрети током 1804. године избивају у околини Сарајева гдје се од раније одржавају трговачке и политичке везе сарајевских Срба са Србијом, у ту сврху прота Матеја Ненадовић борави у Сарајеву 2. августа  1803. године и успоставља везу са Хаџи Петром Селаком, познатим трговцем, затим у предјелу Дробњака у Херцеговини се развијају немири, но неспретно су организовани, нису дио ширих и усаглашених акција, немају план, оружје ни способне вође, више одражавају локалне прилике и изнуђене потезе или се подстичу споља, из Црне Горе, те као такви брзо се угушују.

Лични углед првака Српског устанка, а пре свега Карађорђа, много доприноси развоју ослободилачке мисли у Босни и Херцеговини.

Подаци говоре да се у Босни већ у 1805. години испјевају међу народом гусларске епске пјесме о вожду Српског устанка као ослободиоцу свеукупне раје и успјешној борби устаника. Такву мисао о Србији, новој европској Спарти брзо прихватају широки слојеви српског друштва од  сељачког становништва, грађанства, народа Војне Крајине, интелигенције до православне цркве, сви они се упрежу у ток националног ослобођења, свако са свог становишта и могућности.

Са почетком буне отпочиње сарадња Карађорђа са босанским везиром Абу Бекир-пашом при чишћењу Београдског пашалука од дахија, она је успјешна и траје несмало до битке на Иванковцу 1805. године, у којој Срби почињу и рат против Истанбула, врло је битно нагласити да се управо захваљујући таквим приликама успио сачувати мир и заштити  хришћанско становништво од већих и систематских насиља. 1805. године долази до усложњавања ситуације, како се побуна претвара у национално ослобођење Срба, тако се и прилике у Босанском пашалуку погоршавају, у тој мјери да Порта бива приморана да донесе ферман босанском везиру Мустафи-паши и сарајевском кадији да раде на спречавању насиље над  хришћанима које се умножило изнад свих мјера и прилика и да казне све који прекрше такву заповијест, све у циљу очувања мирне позадине током ратних похода босанске војске на Србију.

У настојању Карађорђа да побуни сјеверну Босну како би истовременим ратовањима у Србији држао што шири фронт, везао на ширем простору већи број Турака и ослободио што већи териториј 1806. године долази до побуне у селу Машићи подно Козаре код Градишке, описане као  Прва машићка буна, што представља први организованији и масовнији српски отпор вишевјековној окупацији и тиранији турске власти у Босни и Херцеговини.

Чак се наводе подаци од 30 000 људи пред Бањалуком 31.1.1805. г. по ријечима аустријског потпуковника Симеон Накића из Дрниша. Усљед даљине и отежане сарадње са Србијом покрет пропада, Турци који се враћају кућама након пораза на Мишару августа 1806. године га гуше, један дио устаника бива побијен, други се крије по обронцима Козаре и пребацује се даље преко Саве, житељи Машића одлазе на хрватску страну Саве гдје оснивају ново насеље Машиће.

У Бањалуци је на мјесту данашњег Храма Христа Спаситеља или у његовој непосредној близини погубљено 16 Срба са свештеником и сеоским кнезом, односно набијено на коље и остављено под будним оком страже да умире у мукама, чиме се данашњи Храм може назвати спомен комплексом изгунулим Србима током Првог српског устанака у Босни и Херцеговини.

Аутор: Саша Тадић