75. годишњица Велике побједе: заједничка одговорност пред историјом и будућношћу


Прошло је 75 година од завршетка Другог свјетског рата. За те године стасало је неколико генерација. Промијенила се политичка карта планете. Нема Совјетског Савеза, који је извојевао грандиозну, рушилачку побједу над нацизмом, спасио цијели свијет. Па и сами догађаји тог рата, чак и за његове учеснике, представљају далеку прошлост. Али зашто се у Русији 9. мај слави као најважнији празник, а 22. јуна живот практично замире и стоји кнедла у грлу?

Обично се каже да је рат оставио дубок траг у историји сваке породице. Иза ових ријечи стоји судбина милиона људи, њихова патња и бол од губитака. Понос, истина и сјећање.

За моје родитеље, рат су ужасне муке опкољеног Лењинграда гдје је умро мој двогодишњи брат Витја, гдје је моја мајка чудом преживјела. Отац, иако ослобођен војске, добровољно се јавио да брани родни град – учинио је исто као и милиони совјетских грађана. Борио се на месту „Невски пјатачок“ и био тешко рањен. И што више пролазе године, већа је потреба да се поразговара са родитељима и више сазна о ратном периоду њиховог живота. Али већ је немогуће питати, зато у свом срцу чувам разговоре са оцем и мајком о овој теми, њихове шкрте емоције.

За мене и моје вршњаке важно је да наша дјеца, унуци, праунуци схватају кроз какве су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успјели да преживе и побједе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цијели свијет? Да, они су бранили свој дом, дјецу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осјећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста.

Људи се често питају: како ће се понашати садашња генерација, шта ће радити у критичној ситуацији? Пред мојим очима су млади љекари, медицинске сестре, понекад и јучерашњи студенти, који данас одлазе у „црвену зону“ да би спашавали људе. Наши војници, у борби против међународног тероризма на Сјеверном Кавказу, у Сирији, који се борили до самог краја, сасвим су млади људи! Многи борци легендарне, бесмртне шесте десантне чете имали су 19–20 година. Али сви су показали да су достојни подвига војника наше отаџбине, који су је бранили у Другом свјетском рату.

Стога сам увјерен да је у природи народа Русије да извршавају своју дужност, да се не штеде уколико околности то налажу. Самопожртвовање, патриотизам, љубав према свом дому, својој породици, Отаџбини – ове вриједности су и данас фундаменталне, кључне у руском друштву. На њима, у великој мјери, почива суверенитет наше земље.

Сада су се код нашег народа појавиле нове традиције, као што је Бесмртни пук. Ово је марш наших захвалних успомена, крвне, живе везе међу покољењима. Милиони људи одлазе у шетње са фотографијама својих рођака који су бранили Отаџбину и побиједили нацизам. То значи да њихов живот, искушења и жртве, побједа коју су нам дали, никада неће бити заборављени.

Наша одговорност пред прошлошћу и будућношћу је да учинимо све што је могуће како бисмо спријечили понављање страшних трагедија. Због тога сам сматрао својом обавезом да напишем чланак о Другом свјетском рату. О овој идеји сам више пута разговарао са свјетским лидерима, наишао на њихово разумијевање. Крајем прошле године, на самиту лидера земаља Заједнице Независних Држава, сви смо били уједињени: важно је пренијети потомцима сјећање на то да је побједу над нацизмом, прије свега, однио совјетски народ, да су у овој херојској борби – на фронту и у позадини, раме уз раме – стајали представници свих република Совјетског Савеза. Тада сам са колегама разговарао и о тешком предратном периоду.

Овај разговор изазвао је велики одјек у Европи и свијету. Дакле, окретање лекцијама прошлости заиста је неопходно и актуелно. У исто вријеме било је и много емоција, лоше прикривених комплекса и бучних оптужби. Бројни политичари из навике су пожурили да изјављују да Русија покушава да ревидира историју. Међутим, при томе нису могли да демантују ниједну чињеницу, ниједан наведени аргумент. Наравно, тешко је и немогуће расправљати са оригиналним документима који се, успут, чувају не само у руским него и у страним архивима.

Стога је потребно наставити анализу разлога који су довели до свјетског рата, осврнути се о његовим сложеним догађајима, трагедијама и побједама, о његовим поукама – за нашу земљу и цијели свет. И овдје је, понављам, битно ослонити се само на архивску грађу, свједочења савременика, искључити све идеолошке и политизоване спекулације.

Још једном ћу подсјетити на очигледну ствар: основни узроци Другог свјетског рата умногоме потичу од одлука донесених послије Првог свјетског рата. Версајски споразум постао је за Њемачку симбол дубоке неправде. Практично се радило о пљачки земље која је била дужна да плати велике одштете западним савезницима, које су осиромашиле њену економију. Врховни командант савезничких снага, француски маршал Фердинанд Фош пророчки је описао Версај: „Ово није мир, ово је примирје на двадесет година“.

Управо национално понижење створило је плодну земљу за радикална и реваншистичка осјећања у Њемачкој. Нацисти су се вјешто поиграли тим осјећањима, изградили своју пропаганду, обећавши да ће спасити Њемачку од „версајског насљеђа“, обновити њену некадашњу моћ, а, заправо, гурали њемачки народ у нови рат. Парадоксално је да су томе директно или индиректно допринијеле западне државе, прије свега, Велика Британија и САД. Њихови финансијски и индустријски кругови веома су активно улагали у њемачке фабрике и погоне за производњу војних производа. А међу аристократијом и политичким естаблишментом било је много присталица радикалних, крајње десних, националистичких покрета, који су почели да јачају у Њемачкој и Европи.

Версајски „свјетски поредак“ створио је бројне скривене противрјечности и отворене сукобе. У њиховој основи су границе нових европских држава које су произвољно нацртали побједници у Првом свјетском рату. Практично одмах по њиховом појављивању на мапи почели су територијални спорови и међусобна потраживања, која су се претворила у темпиране бомбе.

Један од најважнијих резултата Првог свјетског рата било је стварање Лиге народа. На ову међународну организацију полагане су велике наде за обезбјеђивање дугорочног мира и колективне безбједности. То је била прогресивна идеја, чија је досљедна примјена, без претјеривања, могла спријечити понављање страхота глобалног рата.

Међутим, Лига народа, у којој су доминирале побједничке силе – Велика Британија и Француска, – показала је своју неефикасност и једноставно потонула у празним причама. Лига народа и уопште европски континент нису чули вишеструке позиве Совјетског Савеза да се успостави равноправни систем колективне безбједности. Конкретно, да се закључе источноевропски и пацифички пакт, који би спријечавали агресију. Ови приједлози су игнорисани.

Лига народа није успјела да спријечи сукобе у различитим дијеловима свјета, као што су напад Италије на Етиопију, Шпански грађански рат, агресија Јапана на Кину и Аншлус Аустрије. А у случају Минхенског споразума, у којем су поред Хитлера и Мусолинија, учествовали лидери Велике Британије и Француске, уз пуно одобрење Савјета Лиге народа, подијељена је Чехословачка. У вези са тим примјећујем да, за разлику од многих тадашњих лидера Европе, Стаљин није себе окаљао личним сусретом са Хитлером, који је тада у западним круговима био познат као угледни политичар и добродошао гост у европским престоницама.

У распарчавању Чехословачке, заједно са Њемачком, учествовала је и Пољска. Оне су унапријед и заједно одлучивале коме ће припасти одређене чехословачке земље. 20. септембра 1938. пољски амбасадор у Њемачкој Јозеф Липски обавијестио је министра спољних послова Пољске Јозефа Бека да је Хитлер увјеравао о сљедећем: „…У случају да између Пољске и Чехословачке дође до сукоба на основу пољских интереса у Тјешину, Рајх ће стати на нашу (Пољску) страну“. Нацистички вођа чак је давао наговјештаје, савјетовао, да почетак пољских дејстава „услиједи… тек након што Нијемци окупирају Судете (планине)“.

Пољска је била свјесна да ће без Хитлерове подршке њени освајачки планови бити осуђени на пропаст. Овдје ћу цитирати снимак разговора њемачког амбасадора у Варшави Адолфа фон Молткеа са Јозефом Беком од 1. октобра 1938. о пољско-чешким односима и ставу СССР-а о овом питању. Ево што тамо пише: „…Господин Бек… изразио је велику захвалност на лојалној интерпретацији пољских интереса на Минхенској конференцији, као и на искрености односа током чешког сукоба. Влада и јавност (Пољске) цијене став фирера и рајхсканцелара“.

Подјела Чехословачке била је сурова и цинична. Минхен је срушио чак и оне формалне крхке гаранције које су остале на континенту и показао да су међусобни споразуми безвриједни. Управо Минхенски споразум био је окидач након којег је велики рат у Европи постао неизбјежан.

Данас би европски политичари, прије свега пољски лидери, жељели да „ућуткају“ Минхен. Зашто? Не само зато што су њихове земље тада издале своје обавезе, подржале Минхенски споразум, а неке чак учествовале у подијели плена, већ и зато што је било некако незгодно подсјетити се да се тих драматичних дана 1938. године само СССР заложио за Чехословачку.

Совјетски Савез је на основу својих међународних обавеза, укључујући споразуме са Француском и Чехословачком, покушао да спријечи трагедију. Пољска је, слиједећи своје интересе, свим силама покушавала да спријечи стварање система колективне безбједности у Европи. Пољски министар спољних послова Јозеф Бек је 19. септембра 1938. године директно писао о томе поменутом амбасадору Јозефу Липском прије његовог састанка са Хитлером: „…Током прошле године пољска влада је четири пута одбила приједлог да се придружи међународној интервенцији у одбрани Чехословачке“.

Британија, као и Француска, која је тада била главни савезник Чеха и Словака, преферирала је да се одрекне својих гаранција и баци ову источноевропску земљу на милост и немилост. Не само баци, већ усмјери тежње нациста на исток са циљем да се Њемачка и Совјетски Савез неизбјежно сукобе и међусобно се искрваре.

Управо се на томе заснивала западњачка политика „смиривања“. И не само у односу на Трећи рајх, већ и према осталим чланицама такозваног Антикоминтернског пакта – фашистичкој Италији и милитаристичком Јапану. Његов врхунац на Далеком истоку био је Англо-јапански споразум из љета 1939. који је Токију дао одрјешење руке у Кини. Водеће европске силе нису жељеле да признају каква смртна опасност за цијели свијет долази од Њемачке и њених савезника и надале се да ће их рат заобићи.

Минхенска издаја показала је Совјетском Савезу да ће западне земље рјешавати безбједносна питања не узимајући у обзир његове интересе и да ће, уколико буде потребе, формирати антисовјетски фронт.

У исто вријеме, Совјетски Савез је учинио све како би искористио сваку шансу за стварање антихитлеровске коалиције, понављам, без обзира на дволичну позицију западних земаља. Тако је совјетско руководство преко обавјештајних служби добијало подробне информације о закулисним англо-њемачким контактима у љето 1939. године. Скрећем пажњу на чињеницу да су они вођени веома интензивно, штавише, практично истовремено са трилатералним преговорима представника Француске, Велике Британије и СССР-а, који су, напротив, западни партнери свјесно отежали. У вези са тим цитират ћу документ из британских архива – ово је упутство британске војне мисије која је стигла у Москву у августу 1939. године. У њему се директно говори да делегација треба да „преговара веома споро“; да „влада Уједињеног Краљевства није спремна да преузме на себе детаљне обавезе које би могле ограничити нашу слободу дјеловања под било којим околностима“. Такође напомињем: за разлику од Енглеза и Француза, совјетску делегацију предводило је високо руководство Црвене армије, које је имало сва потребна овлашћења за „потписивање војне конвенције о организацији војне одбране Енглеске, Француске и СССР-а против агресије на Европу“.

Своју улогу у пропасти преговора одиграла је Пољска која није хтјела никакве обавезе према совјетској страни. Чак и под притиском западних савезника, пољско руководство одбило је да сарађује са Црвеном армијом у борби против Вермахта. И тек када се сазнало за Рибентропов долазак у Москву, Јозеф Бек је невољно, не директно, већ преко француских дипломата, обавјестио совјетску страну: „…У случају заједничких дејстава против њемачке агресије, сарадња Пољске и СССР-а, под техничким условима који треба да се утврде, није искључена“. Истовремено је својим колегама објаснио: „…Нисам против ове формулације само ради олакшавања тактике, а наше принципијелно гледиште у вези са СССР-ом је коначно и остаје непромијењено“.

У насталој ситуацији, Совјетски Савез је потписао Споразум о ненападању са Њемачком. То је фактички урадио последњи од европских земаља и то у свјетлу стварне опасности од суочавања са ратом на два фронта – са Њемачком на западу и са Јапаном на истоку, гдје су се већ водиле интензивне битке на ријеци Халхин Гол.

Стаљин и његово окружење заслужују многе праведне оптужбе. Сјећамо се и злочина режима над сопственим народом и ужаса масовних репресија. Понављам, совјетским лидерима се може много тога приговарати, али не и недостатак разумјевања природе спољних пријетњи. Они су видјели да покушавају да оставе Совјетски Савез да се сам суочи са Њемачком и њеним савезницима. Схватајући ову стварну опасност радили су на добијању драгоцјеног времена за јачање одбране земље.

У вези са тада закљученим Пактом о ненападању, сада чујемо много спекулација и оптужби на рачун савремене Русије. Да, Русија јесте насљедница СССР-а, а совјетски период је, са свим својим тријумфима и трагедијама, неотуђиви дио наше хиљадугодишње историје. Али, подсјећам вас и да је Совјетски Савез дао правну и моралну оцјену такозваном Пакту Молотов-Рибентроп. У резолуцији Врховног савјета од 24. децембра 1989. године званично су осуђени тајни протоколи као „акт личне моћи“, који никако није одражавао „вољу совјетског народа, који није одговоран за ову завјеру“.

Истовремено, друге државе преферирају да се не присјећају споразума гдје стоје потписи нациста и западних политичара. Да не спомињем правну или политичку оцјену такве сарадње, укључујући прећутни договор, чак и директан подстицај, неких европских лидера са варварским плановима нациста. Довољно је сјетити се циничне фразе пољског амбасадора у Њемачкој Јозефа Липског коју је изговорио у разговору са Хитлером 20. септембра 1938. године: „…За рјешење јеврејског питања, ми (Пољаци) поставићемо му… прелијеп споменик у Варшави“.

Такође не знамо да ли су постојали неки „тајни протоколи“ и анекси споразума низа држава са нацистима. Остаје само да се „вјерује на ријеч“. Између осталог, још увијек нису декласификовани материјали о тајним англо-њемачким преговорима. Зато позивамо све државе да интензивирају процес отварања својих архива, објављивања раније непознатих докумената предратног и ратног периода, као што то ради Русија посљедњих година. Спремни смо за широку сарадњу, за заједничке истраживачке пројекте научника-историчара.

Али, вратимо се на догађаје који су претходили Другом свјетском рату. Наивно је било вјеровати да, након што се обрачунао са Чехословачком, Хитлер неће имати нове територијалне претензије. Овај пут према свом недавном саучеснику у подјели Чехословачке – Пољској. Узгред, повод за то је било насљеђе Версаја – судбина такозваног Гдањског коридора. Трагедија Пољске која је затим услиедила у потпуности је на савјести тадашњег пољског руководства, које је спријечило закључивање англо-франко-совјетског војног савеза и уздало се у помоћ западних партнера, ставило је свој народ под точкове нацистичке машине за уништење.

Њемачка офанзива се развијала у потпуном складу са доктрином блицкрига. Упркос жестоком, херојском отпору пољске војске, већ недељу дана након почетка рата, 8. септембра 1939. године, њемачке трупе биле су на прагу Варшаве. А војна и политичка елита Пољске 17. септембра побјегла на територију Румуније издајући свој народ, који је наставио да се бори против окупатора.

Западни савезници нису оправдали пољске наде. Послије објаве рата Њемачкој, француске трупе напредовале су свега неколико десетина километара дубоко у њемачку територију. Све је то изгледало као демонстрација активних дејстава. Штавише, Англо-француски Врховни војни савјет, који се први пут састао 12. септембра 1939. у француском Абвилу, одлучио је да у потпуности прекине офанзиву с обзиром на брзи развој догађаја у Пољској. Почео је злогласни „Лажни рат“. Француска и Енглеска су директно издале своје обавезе према Пољској.

Касније су, током Нирнбершког процеса, њемачки генерали тако објашњавали свој брзи успјех на истоку. Бивши начелник штаба оперативног руководства Врховне команде Оружаних снага Њемачке генерал Алфред Јодл признао је: „…Нисмо претрпјели пораз још 1939. само зато што је отприлике 110 француских и енглеских дивизија, које су се током нашег рата са Пољском на Западу бориле против 23 њемачке дивизије, остало у потпуности неактивно“.

Замолио сам да из архива добијем тоне материјала који се односе на контакте СССР-а и Њемачке у драматичним данима августа и септембра 1939. године. Према документима, у тачки 2 Тајног протокола уз Споразум о ненападању између Њемачке и СССР-а од 23. августа 1939. стајало је да у случају територијално-политичког преуређења области која припадају Пољској, граница сфера интереса двију земаља треба „приближно да иде дуж река Нарев, Висла и Сана“. Другим ријечима, совјетска сфера утицаја није само обухватала територије на којима је живјело украјинско и бјелоруско становништво, већ и историјски пољске земље између река Буг и Висла. Не знају многи за ту чињеницу.

Слично томе, многи не знају да је одмах након напада на Пољску, у првим данима септембра 1939. године, Берлин упорно и непрестано позивао Москву да се придружи војним дјејствима. Међутим, совјетско руководство игнорисало је такве позиве и до посљедњег тренутка није жељело да се мијеша у драматичан развој догађаја.

Тек када је коначно постало јасно да Велика Британија и Француска не намјеравају да помогну свом савезнику, а да је Вермахт способан да брзо окупира цијелу Пољску и практично дође до прага Минска, одлучено је да се ујутро 17. септембра одреди Црвене армије уведу у такозване Креси всходње (источна граница). Ово су сада дијелови територија Бјелорусије, Украјине и Литваније.

Очигледно је да није остало других варијаната. Иначе би се ризици за СССР вишеструко повећали, јер је, поновићу, стара совјетско-пољска граница ишла само неколико десетина километара од Минска, а неизбјежни рат са нацистима почео би за земљу са изузетно неповољних стратешких положаја. И милиони људи различитих националности, укључујући Јевреје који живе у близини Бреста и Гродна, Пшемисла, Лавова и Виљнуса, пали би у руке нацистима и њиховим локалним саучесницима – антисемитима и радикалним националистима.

Управо је чињеница да је Совјетски Савез до посљедње могућности покушавао да избјегне учешће у растућем сукобу и није желио да игра на страни Њемачке, довела до тога да се реални сукоб совјетских и њемачких трупа деси много источније од граница наведених у тајном протоколу. Не дуж ријеке Висле, већ отприлике дуж такозване Курзонове линије, коју је још 1919. године Антанта препоручила као источну границу Пољске.

Као што се зна, тешко је примјенити принцип „шта би било кад би било“ на догађаје који су се већ догодили. Могу само да кажем да је у септембру 1939. совјетско руководство имало могућност да помјери западне границе СССР-а даље према западу, све до Варшаве, али је одлучило да то не учини.

Њемци су предложили формализовање новог статуса кво. Дана 28. септембра 1939. у Москви Јоахим фон Рибентроп и Вјачеслав Молотов потписали су Споразум о пријатељству и граници између СССР-а и Њемачке, као и тајни протокол о промјени државне границе, којим се признавала линија разграничења, гдје су де-факто стајале двије армије.

У јесен 1939. године, рјешавајући своје војно-стратешке и одбрамбене задатке, Совјетски Савез започео је процес инкорпорације Летоније, Литваније и Естоније. Њихов улазак у СССР реализован је на споразумној основи, уз сагласност изабраних власти. То је било у складу са тадашњим међународним и државним правом. Осим тога, у октобру 1939. године Литванији су враћени Виљнус са околином, који су раније били дио Пољске. Балтичке републике у саставу СССР-а задржале су своје органе власти, језик и имале су представништво у совјетским врховним државним структурама.

Свих тих мјесеци није прекидана невидљива дипломатска и војно-политичка борба, рад обавјештајне службе. Москва је схватала да пред собом има непомирљивог и окрутног непријатеља, да је већ започео скривени рат са нацизмом. И нема никаквог разлога да схвата званичне изјаве и формалне протоколарне ноте тих година као доказ „пријатељства“ између СССР-а и Њемачке. СССР је имао активне трговинске и техничке контакте не само са Њемачком, већ и са другим земљама. При томе је Хитлер више пута покушавао да увуче СССР у сукоб са Великом Британијом, али совјетско руководство није подлегло на те наговоре.

Посљедњи покушај Хитлера да убиједи Совјетски Савез да предузму заједничке акције био је за вријеме посјете Молотова Берлину у новембру 1940. године. Али Молотов се тачно придржавао Стаљинових упутстава, те се ограничио на опште разговоре о идеји Њемаца о прикључивању Совјетског Савеза Тројном пакту – савезу Њемачке, Италије и Јапана, који је потписан у септембру 1940. године и усмјереном против Велике Британије и САД. Није случајно Молотов већ 17. новембра савјетовао совјетског изасланика Ивана Мајског који се налазио у Лондону: „За Вашу информацију… У Берлину није потписан никакав договор, нити је то планирано. Случај у Берлину ограничен је на размјену мишљења. Њемци и Јапанци би, очигледно, веома жељели да нас гурну у страну Персијског залива и Индије. Одбацили смо расправу о овом питању, јер сматрамо да су такви захтјеви Њемачке неумјесни“. А 25. новембра совјетско руководство је ту коначно ставило тачку: званично је изнијело Берлину услове који су били неприхватљиви за нацисте, укључујући повлачење њемачких снага из Финске, споразум о узајамној помоћи између СССР-а и Бугарске, и низ других тема, и тиме су свјесно одбацили сваку могућност приступања Пакту. Такав став је коначно учврстио фирера у његовој намјери да започне рат против СССР-а. Већ у децембру, одбацивши сва упозорења својих стратега о катастрофалној опасности рата на два фронта, Хитлер је одобрио план „Барбароса“. То је учинио, схватајући да је управо Совјетски Савез главна сила која му је супротстављена у Европи, и да ће предстојећи сукоб на истоку ријешити исход свјетског рата. Био је сигуран да ц́е се поход на Москву одиграти брзо и успјешно.

Оно што бих посебно желио нагласити је да су се западне земље тада фактички сложиле са совјетским акцијама, препознале су жељу Совјетског Савеза да осигура своју безбједност. Тако је 1. октобра 1939. године тадашњи бивши шеф британског Адмиралитета Винстон Черчил у изјави за радио рекао: „Русија води хладну политику сопствених интереса. Да би заштитиле Русију од нацистичке пријетње било је неопходно да руске снаге буду на тој линији (новој западној граници)“. Четвртог октобра 1939. године у Дому лордова министар спољних послова Велике Британије Едвард Халифакс је изјавио: „Треба подсјетити да је совјетска влада хтјела да помјери границу практично до линије коју је током Версајске конференције препоручио лорд Курзон. Само наводим историјске чињенице и вјерујем да су оне неоспорне“. Познати британски политичар и државник Дејвид Лојд Џорџ истицао је: „Руске трупе су окупирале територије које нису пољске и које је Пољска силом заузела након Првог свјетског рата. Безумље би било да се руско напредовање изједначи са напредовањем Њемаца“.

Британски високи званичници и дипломате су током неформалних разговора са совјетским изаслаником Иваном Мајским говорили отвореније. Замјеник министра спољних послова Велике Британије Ричард Батлер је говорио 17. октобра 1939. године: „У британским владиним круговима сматрају да не може бити никаквог говора о томе да се Пољској врате Западна Украјина и Бјелорусија. Ако би успели да формирају етнографску Пољску скромних размјера, уз гаранцију не само СССР-а и Њемачке, него и Енглеске и Француске, британска влада би била у потпуности задовољна“. Двадесет седмог октобра 1939. године главни савјетник Невила Чемберлена, Харолд Вилсон је рекао: „Пољска мора бити обновљена као самостална држава на етнографској основи, али без Западне Украјине и Бјелорусије“.

Важно је истаћи да је током тих разговора испитивана и подлога за побољшање совјетско-британских односа. Ти контакти су у великој мјери поставили темеље будућем савезништву и Антихитлеровској коалицији. Међу одговорним, далековидним политичарима издвајао се Винстон Черчил, који се, упркос познатој антипатији према СССР-у, и раније залагао за сарадњу са њим. Још у мају 1939. године у Дому комуна изјавио је: „Бит ћемо у смртној опасности, уколико не будемо могли да формирамо велики савез против агресије. Била би највећа глупост да одбацимо природну сарадњу са Совјетском Русијом“. Након почетка војних операција у Европи, на састанку са Иваном Мајским 6. октобра 1939. године, он је рекао у повјерењу: „Између Велике Британије и СССР-а нема никаквих озбиљних несугласица. Стога нема основа за напете и незадовољавајуће односе. Британска влада би жељела да развија трговинске односе. Такође би била спремна да разговара о свим другим врстама мјера, које би могле допринијети побољшању односа“.

Други свјетски рат није избио преко ноћи, неочекивано, одједном. И агресија Њемачке на Пољску није била изненадна. Он је резултат многих тенденција и фактора у глобалној политици тог периода. Сви предратни догађаји везали су се у један судбински ланац. Али, несумњиво, оно што је предодредило највећу трагедију у историји човјечанства био је државни егоизам, кукавичлук, попуштање агресору који је јачао, неспремност политичких елита за проналазак компромиса.

Стога је неправедно тврдити да је дводневна посјета министра спољних послова (Трећег рајха) Рибентропа Москви главни разлог који је покренуо Други свјетски рат. Све водеће земље у мањој или већој мјери сносе дио одговорности за почетак рата. Свака је чинила непоправљиве грешке, самоувјерено вјерујћу да могу надиграти друге и обезбиједити једностране предности за себе или се склонити по страни од предстојеће глобалне несреће. За такву кратковидност, за одбијање стварања система колективне безбиједности, морало се платити милионима живота, колосалним губицима.

Пишем о томе без и најмање намјере да преузмем на себе улогу судије, да некога оптужим или оправдам, а још мање да иницирам нови талас међународне информационе конфронтације на историјском пољу, који може сукобити државе и народе. Сматрам да се потрагом за уравнотеженим процјенама догађаја из прошлости треба бавити академска наука са великим бројем угледних научника из различитих земаља. Свима су нам потребне истина и објективност. Одувијек сам позивао и позивам колеге на миран, отворен, дијалог, заснован на повјерењу, на самокритичан, непристран поглед на заједничку прошлост. Такав приступ ће омогућити да се не понове тадашње грешке и да се обезбиједи миран и просперитетан развој за наредни период.

Међутим, многи наши партнери још нису спремни за заједнички рад. Напротив, слиједећи своје циљеве, они повећавају број и количину информационих напада на нашу земљу, желе да нас натјерају да се оправдавамо, осјећамо кривицу, усвајају потпуно лицемјерне политизоване декларације. Тако, на примјер, резолуција „О важности очувања историјског сјећања за будућност Европе“, коју је Европски парламент одобрио 19. септембра 2019. године, директно оптужује СССР, равноправно са нацистичком Њемачком, за избијање Другог свјетског рата. Наравно да се тамо не спомиње Минхен.

Сматрам да такви „папири“, јер не могу да кажем за ту резолуцију да је документ, уз очигледну намјеру да изазову скандал, носе опасне стварне пријетње, јер је усвојио веома угледан орган. И шта је тиме показао? Колико год то било жалосно – свјесну политику уништавања послијератног свјетског поретка, чије је формирање било питање части и одговорности земаља чији су представници данас гласали за ту неистиниту декларацију. На тај начин су ударили на закључке Нирнбершког трибунала, на напоре свјетске заједнице, која је након побједничке 1945. године формирала универзалне међународне институције. С тим у вези подсјећам да је сам процес европске интеграције, током којег су створене одговарајуће структуре, укључујући и Европски парламент, постао могућ захваљујући само поукама извученим из прошлости, јасним правним и политичким процјенама. А они, који свјесно доводе у питање тај консензус, руше темеље послијератне Европе.

Осим што представља пријетњу за основне принципе свјетског поретка, овдје постоји и морална и етичка страна. Исмијевање, иживљавање над овим успоменама је подлост. Подлост бива намјерна, лицемјерна, потпуно свјесна, као у ситуацији када се у саопштењима поводом 75. годишњице завршетка Другог свјетског рата спомињу сви учесници Антихитлеровске коалиције, осим СССР-а. Подлост бива и кукавичка, када руше споменике, који су постављени у част бораца против нацизма, оправдавајући срамотне поступке неистинитим паролама борбе против непожељне идеологије и наводне окупације. Подлост бива крвава, када они који иступају против неонациста и насљедника (Стјепана) Бандере, убијају и спаљују. Понављам, подлост се манифестује на различите начине, али не престаје да буде омражена.

Заборављање лекција из историје неминовно доводи до грубог разрачунавања. Чврсто ћемо бранити истину, засновану на документованим, потврђеним историјским чињеницама, наставит ћемо да часно и непристрасно говоримо о догађајима из периода Другог свјетског рата. На то је, између осталог, усмјерен огроман пројекат чији је циљ да се у Русији формира највећа збирка архивских докумената, видео- и фото-материјала о историји Другог свјетског рата и предратном периоду.

На томе се већ ради. Током припреме овог чланка користио сам велики број нових, недавно пронађених материјала, са којих је скинута ознака тајности. С тим у вези, одговорно тврдим да не постоје архивски документи који би потврдили верзију да је СССР имао намјеру да започне превентивни рат против Њемачке. Да, совјетско војно руководство придржавало се доктрине да ће у случају агресије Црвена армија брзо пружити отпор непријатељу, да ће прећи у офанзиву и водити рат на непријатељској територији. Међутим, такви стратешки планови уопште нису предвиђали намјеру да први нападну Њемачку.

Наравно, историчари данас имају на располагању документацију о војном планирању, директиве совјетских и њемачких штабова. Коначно знамо како су се догађаји заправо одвијали. Из те перспективе многи говоре о поступцима, грешкама, погрешним прорачунима војно-политичког руководства земље. С тим у вези рећи ћу једно: упоредо са поплавом различитих дезинформација, совјетски лидери су добијали и реалне информације о предстојећој агресији нациста. У предратним мјесецима предузели су кораке, усмјерене на повећање борбене готовости земље, укључујући тајно регрутовање дијела оних који су били способни за војну службу, премјештање јединица и резервних снага из унутрашњих војних округа ка западним границама. Рат није био изненадан – очекивали су га, спремали су се за њега. Али удар нациста је заиста био без преседана у историји деструктивне моћи. Двадесет другог јуна 1941. године Совјетски Савез се суочио са најмоћнијом, најмобилнијом и најобученијом војском на свијету, која је искоришћавала индустријски, економски и војни потенцијал скоро цијеле Европе. У тој смртоносној инвазији није учествовао само Вермахт, него и њемачке слуге и војни контингенти многих других европских земаља.

Најтежи војни порази 1941. године довели су земљу на ивицу катастрофе. Прибјегавали су екстремним методама како би обновили борбену моћ и контролу – општој мобилизацији, упрезањем свих снага државе и народа. Већ у љето 1941. године под непријатељском ватром започета је евакуација милиона грађана, стотина фабрика и предузећа на исток земље. У најкраћем року у позадини је покренута производња оружја и муниције, који су почели да се испоручују на фронт већ прве ратне зиме, а до 1943. године надмашена је војна производња Њемачке и њених савезника. За годину и по Совјети су постигли оно што се чинило немогућим, и на фронту, и у позадини. Још увијек је тешко схватити, замислити, какве су невјероватне напоре, храброст, самопожртвовност захтијевала та највећа достигнућа.

Против моћне, наоружане до зуба, хладнокрвне, окупационе нацистичке машине подигла се дивовска снага совјетског друштва, уједињеног у жељи да заштите родну земљу, да се освете непријатељу који је сломио, погазио миран живот, њихове планове и наде.

Наравно, у том периоду страшног, крвавог рата неким људима је овладао страх, збуњеност, очај. Било је и издаје и дезертирања. Оштар раздор, изазван револуцијом и грађанским ратом, нихилизам, исмијевање националне историје, традиције и вјере коју су бољшевици покушали да усаде, посебно првих година након доласка на власт – све ово је оставило свој утицај. Али опште расположење совјетских грађана и наших сународника, који су се нашли у иностранству, било је другачије – сачувати, спасити отаџбину. То је био прави, незаустављиви порив. Људи су тражили ослонац у правим патриотским вриједностима.

Нацистички „стратези“ су били убијеђени да огромну мултинационалну државу могу лако заузети. Рачунали су на то да ће изненадни рат, његова беспоштедност и неиздрживе тешкоће неизбјежно погоршати међуетничке односе, и да ће земљу моћи подијелити. Хитлер је отворено говорио: „Наша политика према народима, који насељавају огромна пространства Русије, треба да се своди на подстицање сваког облика несугласица и раскола“.

Али већ првих дана је постало јасно да је тај нацистички план пропао. Брестовску тврђаву је до задње капи крви штитила војска коју је чинило више од 30 националности. Током цијелог рата – и у великим одлучујућим биткама, и у одбрани територије, сваког метра родне земље видимо примјере таквог јединства. Поволожје и Урал, Сибир и Далеки Исток, републике Средње Азије и Закавказја постали су дом милионима евакуисаних. Становници тих подручја дијелили су са њима посљедње што су имали, помагали су свиме, чиме су могли. Пријатељство народа, њихово међусобно помагање постали су за непријатеља права неуништива тврђава.

Без обзира на то шта сада покушавају да докажу, одлучујући, главни допринос слому нацизма дали су Совјетски Савез, Црвена армија. Хероји који су се до краја борили под опсадом код Белостока и Могиљева, Умања и Кијева, Вјазма и Харкова. Борили су се код Москве и Стаљинграда, Севастопоља и Одесе, Курска и Смоленска. Ослобађали су Варшаву, Београд, Беч и Праг. Јуришем су заузимали Кенигзберг и Берлин.

Ми се боримо за истинску, неуљепшану, истину о рату. Ту народну, људску истину – сурову, горку и немилосрдну, – пренијели су нам писци и пјесници, који су прошли кроз ватру и пакао искушења на фронту. За моју, као и за друге генерације, њихове искрене, дубоке приче, романи, продорна „војна проза“ и поезија заувијек су оставили траг на души, постали су завјештање – поштовати ветеране који су за побједу учинили све што су могли, сјећати се оних који су остали на бојним пољима.

И данас потресају једноставни, а у суштини величанствени стихови пјесме Александра Твардовског: „Убијен сам код Ржева…“, која је посвећена учесницима крваве, жестоке битке из Великог отаџбинског рата која се одиграла на средини совјетско-њемачког фронта. Само током битке за Ржев, која је трајала од октобра 1941. до марта 1943. године Црвена армија је изгубила 1.342.888. људи, укључујући рањене и нестале. Наводим ове страшне, трагичне, непотпуне цифре, прикупљене из архивских извора први пут, одајући почаст подвигу познатих и безимених јунака, о којима су у послијератним годинама из различитих разлога говорили незаслужено, неправедно мало или су потпуно ћутали.

Дозволите да вам цитирам још један документ. Ријеч је о извјештају Међународне комисије за ратну одштету из Њемачке на челу са Иваном Мајским, која је припремљена у фебруару 1954. године. Задаци комисије били су утврђивање формуле, према којој би побијеђена Њемачка требало да изврши надокнаду штете коју су претрпеле државе побједнице. Комисија је дошла до сљедећег закључка: „Број дана које је сваки њемачки војник провео на совјетском фронту најмање је 10 пута већи него број дана које су њемачки војници провели на свим другим савезничким фронтовима. На совјетском фронту такође било је концентрисано око четири петине њемачких тенкова и око двије трећине њемачких авиона“. Свеукупно, на СССР је било усмјерено око 75 одсто свих војних снага Антихитлеровске коалиције. Црвена армија је током ратних година „самљела“ 626 дивизија Сила Осовине, од којих је 508 њемачких.

Двадесет осмог априла 1942. године Рузвелт је током обраћања америчкој нацији изјавио: „Руска војска је уништила и наставља да уништава више људства, авиона, тенкова и топова нашег заједничког непријатеља, него све остале уједињене нације заједно“. Черчил је у поруци Стаљину 27. септембра 1944. године писао да је „управо руска армија сломила њемачку војну машину“.

Таква процјена је одјекнула широм свијета, јер је у тим ријечима садржана та иста велика истина, коју тада нико није доводио у питање. Скоро 27 милиона совјетских грађана погинуло је на фронту, у њемачком заробљеништву, умрло је од глади и бомбардовања, у гетима и пећима нацистичких логора смрти. СССР је изгубио сваког седмог грађанина, Велика Британија једног од 127, а САД једног од 320. Нажалост, ове бројке најтежих, ненадокнадљивих губитака Совјетског Савеза нису коначне. Потребно је наставити са мукотрпним радом у циљу утврђивања имена и судбина свих погинулих војника Црвене армије, партизана, илегалаца, ратних заробљеника и заробљеника у концентрационим логорима, цивила које су убили одреди смрти. То је наш дуг. И овдје посебну улогу имају учесници покрета за проналажење, војно-патриотска и добровољачка удружења, пројекти као што су електронска база података „Сјећање народа“, заснована на архивским документима. И, наравно, за рјешавање таквог хуманитарног задатка неопходна је тијесна међународна сарадња.

До побједе су довели напори свих земаља и народа, који су се борили против заједничког непријатеља. Британска војска је заштитила своју отаџбину од инвазије, ратовала је са нацистима и њиховим слугама на Средоземном мору и у Сјеверној Африци. Америчке и британске снаге су ослобађале Италију, отвориле су Други фронт. САД су нанијеле моћан, разоран ударац агресору на Тихом океану. Памтимо огромне жртве кинеског народа и њихову велику улогу у поразу јапанског милитаризма. Нећемо заборавити борце „Слободне Француске“ који нису признали срамну капитулацију и наставили су борбу против нациста. Такође ћемо увијек бити захвални за помоћ коју су пружали савезници, снабдјевајући Црвену армију муницијом, сировинама, храном, техником. Помоћ је била значајна и чинила је око седам одсто укупне војне производње Совјетског Савеза.

Језгро Антихитлеровске коалиције почело је да се формира одмах након напада на Совјетски Савез, када су САД и Велика Британија безусловно подржале СССР у борби против нацистичке Њемачке. Током Техеранске конференције 1943. године Стаљин, Рузвелт и Черчил су формирали савез великих сила, договорили су се о развоју коалиционе дипломатије, заједничке стратегије у борби против заједничке смртне пријетње. Лидери Велике тројке су схватали да ће уједињавање индустријских и војних потенцијала и ресурса СССР-а, САД и Велике Британији дати неоспорну супериорност над непријатељем.

Совјетски Савез је у потпуности испуњавао своје обавезе пред савезницима, увијек је пружао руку помоћи. Тако је током велике операције „Багратион“ у Бјелорусији Црвена армија подржала искрцавање англоамеричких трупа у Нормандију. У јануару 1945. године, пробијајући се до Одре, наши војници су окончали посљедњу моћну офанзиву Вермахта на западном фронту, у Арденима. А три мјесеца након побједе над Њемачком, СССР је, потпуно поштујући Кримски споразум, објавио рат Јапану и поразио милионску Квантунг армију.

Још у јулу 1941. године совјетско руководство је саопштило да је „циљ рата против фашистичких угњетача не само елиминисање пријетње која се надвија над нашом земљом, него и помоћ свим народима Европе, који стењу под јармом њемачког фашизма“. Средином 1944. године непријатељ је био протјеран практично са цијеле совјетске територије. Али морао је да се дотуче у својој јазбини. Црвена армија је започела ослободилачку мисију у Европу, спасила је читаве нације од уништења, поробљавања, од ужаса Холокауста. Спасени су по цијену стотина хиљада живота совјетских војника.

Такође је важно да се не заборави на огромну материјалну помоћ, коју је СССР пружао ослобођеним земљама у борби против глади, приликом обнове економије и инфраструктуре. То су чинили у вријеме када су на хиљаде километара унаоколо од Бреста до Москве и Волге била само згаришта. Тако је, на примјер, у мају 1945. године влада Аустрије тражила од СССР-а да им помогну са снабдијевањем храном, јер „нису знали како да прехране своје становништво наредних седам седмица, до нове жетве“. Државни канцелар Привремене владе Аустрије Карл Ренер је окарактеризовао сагласност совјетског руководства да пошаље храну као „спасоносни чин“, који „Аустријанци никада неће заборавити“.

Савезници су заједно формирали Међународни војни суд, који је требало да казни нацистичке политичке и ратне злочинце. Одлуке суда су садржале јасну правну квалификацију злочина против човјечности, као што су геноцид, етничке, вјерске и религиозне чистке, антисемитизам и ксенофобија. Нирнбершки суд је директно и недвосмислено осудио и нацистичке саучеснике, колаборационисте различитих врста. Тај феномен манифестовао се у свим европским земљама. Такве „фигуре“ као што су Петен, Квислинг, Власов, Бандера, њихови сљедбеници и присталице, иако прерушени у борце за националну независност или слободу од комунизма – су издајице и џелати. Често су надмашивали своје вође по нехуманости. Покушавајући да се додворе, у оквиру посебних казнених група радо су извршавали најнечовјечније наредбе. Одговорни су за крваве догађаје као што су погубљења на Бабином Јару, масакр у Волинији, спаљивање села Хатињ, истребљење Јевреја у Литванији и Летонији.

Наш став је и данас непромјенљив: нема оправдања за злочине нацистичких помоћника, и они не могу застарјети. Због тога је збуњујуће када се у појединим земљама они који су окаљани сарадњом са нацистима одједном изједначавају са ветеранима Другог свјетског рата. Сматрам да је недопустиво да се изједначавају ослободиоци и окупатори. А глорификовање нацистичких помоћника могу сматрати само као издају сјећања на наше очеве и дједове. Издају оних идеала, који су ујединили народе у борби против нацизма. Тада је пред лидерима СССР-а, САД и Велике Британије стајао, без преувеличавања, историјски задатак.

Стаљин, Рузвелт и Черчил су представљали земље са различитим идеологијама, државним тежњама, интересима, културама, али су показали огромну политичку вољу, уздигли су се изнад противрјечности и склоности, и ставили су у први план истинске интересе свијета. На крају су успјели да постигну споразум и да дођу до рјешења, које је било од користи за цијело човјечанство.

Побједничке земље су нам оставиле систем, који је постао основа онога чему смо у политичком и интелектуалном смислу тежили неколико вјекова. Низ конференција – Техеранска, Кримска, Потсдамска, конференција у Сан Франциску – поставиле су темеље свијета који 75 година живи без глобалног рата, упркос најоштријим неслагањима.

Историјски ревизионизам, чије манифестације данас посматрамо на Западу, а прије свега када је ријеч о Другом свјетском рату и његовом исходу, опасан је, јер цинично искривљује разумијевање принципа мирног развоја, који су утемељени 1945. године на Кримској конференцији и на конференцији у Сан Франциску. Главно историјско достигнуће Кримске конференције и других одлука тог времена био је договор о стварању механизма који би омогућио водећим силама да остану у дипломатским оквирима приликом рјешавања несугласица које избијају између њих.

Двадесето стољеће је донио тоталне и свеобухватне глобалне конфликте, а 1945. године на сцену је ступило и нуклеарно оружје, које је у стању да уништи Земљу. Другим ријечима, рјешавање сукоба силом је постало крајње опасно. И побједници у Другом свјетском рату су то знали, схватали су и разумјели сопствену одговорност према човјечанству.

Године 1945. узели су у обзир и несретно искуство Лиге народа. Структура Вијећа сигурности УН-а била је замишљена тако да гаранције мира буду максимално конкретне и ефикасне. Тако је настала институција сталних чланица Вијећа сигурности и право вета као њихова привилегија и одговорност.

Шта је право вета у Вијећу сигурности УН-а? Отворено говорећи, то је једина разумна алтернатива директном сукобу највећих земаља. То је саопштење једне од пет земаља да је неко рјешење за њу неприхватљиво, да протурјечи њеним интересима и идејама о исправном приступу. И остале земље, чак и ако се не слажу с тим, прихватају такав став, одустајући од покушаја да реализују своје једностране тежње. Односно, на овај или онај начин треба тражити компромисе.

Нова глобална конфронтација почела је скоро одмах након завршетка Другог свјетског рата и понекад је била веома жестока. А то што хладни рат није прерастао у трећи свјетски рат увјерљиво потврђује ефикасност споразума, које је склопила Велика тројка. Правила понашања, договорена током формирања УН-а, омогућила су да се у будућности ризици сведу на минимум и да се конфронтација држи под контролом.

Наравно, видимо да систем Уједињених нација сада ради отежано и не толико ефикасно као што би могао. Али УН као и прије извршава своју основну улогу. Принципи рада Вијећа сигурности УН-а су јединствен механизам за спрјечавање великог рата или глобалног сукоба.

Апели који се прилично често могу чути посљедњих година, а који се односе на то да се укине право вета и да се сталним чланицама Вијећа сигурности ускрате посебне могућности – у ствари су неодговорни, јер уколико се то догоди, УН ће се у суштини претворити у ту исту Лигу народа – састанак за празне разговоре, лишене било каквих утицаја на свјетске процесе. Добро је познато како се све завршило. Баш због тога су побједничке земље са великом озбиљношћу приступиле формирању новог система свјетског поретка, како се не би поновиле грешке претходника.

Стварање савременог система међународних односа је један од најважнијих резултата Другог свјетског рата. Чак и најнепомирљивије противрјечности – геополитичке, идеолошке, економске – не ометају проналажење форме мирног суживота и интеракције, ако за то постоји жеља и воља. Данас свијет пролази кроз прилично турбулентан период. Све се мијења – од глобалне равнотеже моћи и утицаја, до социјалних, економских и технолошких основа живота друштава, држава, цијелих континената. У прошлости толико велике промјене никада нису пролазиле без великих војних сукоба, без борбе за превласт у настојању да се изгради нова глобална хијерархија. Захваљујући мудрости и далековидности политичара савезних држава формиран је систем који спријечава екстремне манифестације објективне конкуренције, која је историјски својствена глобалном развоју.

Наш дуг, односно свих оних који преузимају на себе политичку одговорност, прије свега представници држава побједница у Другом свјетском рату – јесте да гарантујемо да се тај систем очува и побољша. Данас, као и 1945. године, важно је показати политичку вољу и заједно разговарати о будућности. Наше колеге – господа Си Ђинпинг, Макрон, Трамп, Џонсон – подржали су руску иницијативу да се одржи састанак лидера пет нуклеарних држава, сталних чланица Вијећа сигурности. Захвални смо им на томе и очекујемо да ће се такав састанак лицем у лице одржати првом приликом.

Какав је дневни ред предстојећег самита? Прије свега, по нашем мишљењу, било би корисно разговарати о корацима за развој колективних принципа у свјетским питањима, отворено поразговарати о очувању мира, јачању глобалне и регионалне сигурности, контроли стратешког наоружања, заједничким напорима у борби против тероризма, екстремизма, и другим актуелним изазовима и пријетњама.

Посебна тема састанка је ситуација у глобалној економији, прије свега превазилажење економске кризе, изазване пандемијом вируса корона. Наше земље предузимају невиђене мјере у циљу заштите здравља и живота људи, пружања подршке грађанима који су се нашли у тешким животним ситуацијама. Али колико ће бити тешке посљедице пандемије, којом ће се брзином глобална економија извући из рецесије, зависи од наших способности да радимо заједно и усклађено, као прави партнери. Тим прије је недопустиво да се економија претвара у инструмент притиска и конфронтације. Међу популарним темама су заштита животне средине и борба против климатских промјена, као и осигуравање сигурности глобалног информационог простора.

Дневни ред предстојећег самита „петорке“, који предлаже Русија, је искључиво важан и актуелан како за наше земље, тако и за цијели свијет. За сва питања имамо конкретне идеје и иницијативе. Нема сумње да ће самит Русије, Кине, Француске, САД и Велике Британије имати важну улогу у проналажењу заједничких одговора на савремене изазове и пријетње и да ће показати заједничку просвјећеност духу савезништва, високим хуманистичким идеалима и вриједностима, за које су се раме уз раме борили наши очеви и дједови.

Ослањајући се на заједничку историју, ми можемо и морамо вјеровати једни другима. То ће послужити као чврста основа за успјешне преговоре и усклађене акције у циљу јачања стабилности и сигурности на планети, ради просперитета и добробити свих земаља. Без преувеличавања, то је наша заједничка дужност и одговорност пред цијелим свијетом, пред садашњим и будућим покољењима.

Извор: Амбасада Руске Федерације у БиХ