Економски и политички односи Републике Српске и Србије – проблеми и перспективе


УВОД

Недавно је обиљежено 25 година од парафирања Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, у јавности познатијег као Дејтонски мировни споразум, или Дејтонски мир, или једноставно Дејтон, који је парафиран 21. новембра 1995. године у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој савезној држави Охајо. Нешто касније, 14. децембра навршило се и 25 година од потписивања овог споразума у Паризу 1995. године.

Пише: Драган Тодоровић

Овим међународним уговором своју званичну верификацију је доживјела и Република Српска, којој је признат статус државотворног ентитета у оквиру међународно признате Босне и Херцеговине.
Дакле, ратне, а неки ће рећи и историјске тежње српског народа који је живио на територији некадашње СР Босне и Херцеговине ка аутономији и самосталности су добиле јасну међународну потврду и признање. Можда не у обиму у којем су неки очекивали, али свакако у већем обиму него што је било ко прије рата могао да претпостави. Један од потписника овог споразума је и Савезна Република Југославија, чији је правни сљедбеник данашња Република Србија. Као потписник једног обавезујућег међународног уговора, што Дејтонски споразум јесте, Република Србија је уједно и гарант спровођења тог уговора. Њена дужност, и дужност осталих потписница овог споразума је да се стара да обавезе утврђене овим  уговором буду спроведене у дјело „на терену“.
На овај начин, улогу директног гаранта постојања Републике Српске добила је Република Србија, чиме су односи Срба са лијеве и десне стране ријеке Дрине добили још једну важну димензију. Двадесет пет година касније, ти односи су и даље изузетно блиски, присни, и ако ћемо пустити емоцијама да проговоре, братски. Али ти односи су такође и оптерећени одређеним проблемима, проистеклим најчешће из политичких питања која се појављују са обје стране ријеке.

ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ

Наслоњеност Републике Српске на Србију, стварна и фигуративна, може се посматрати са више аспеката, прије свих културолошког и националног, политичког, затим просвјетног, спортског и можда и најважнијег, трговинског тј. привредног.
Чињеница да са обје стране државне границе између Републике Србије и Босне и Херцеговине живи исти народ, и да је са босанске стране тај народ организован у ентитет који се зове Република Српска, сама по себи генерише упућеност једних на друге, без обзира са које стране ријеке долазили. Позната је чињеница да државе које дијеле исту границу имају интензивнију сарадњу у сваком погледу, посебно трговинском, у односу на земље које не граниче међусобно. Додатни фактори који утичу на повезаност Републике Српске и Србије су, како смо већ навели, исти народ који живи у обје републике а самим тим и исти језик, менталитет, навике и културолошки обрасци понашања који олакшавају интеграцију односно повезивање између становника обје републике. Са обје стране ријеке Дрине је дубоко усађен осјећај да се ради о једном народу и да било какве подјеле по било ком основу не могу да заживе. На тај осјећај никакав утицај нема ни чињеница да тај један народ живи у двије државе. Нема утицаја ни чињеница да Срби на простору Босне и Херцеговине уживају аутономију у оквиру Републике Српске и да на њу гледају као на своју државу иако јој недостаје међународно признање.
Међутим, да бисмо могли објективно сагледати односе између Републике Српске и Републике Србије, потребно да националну, културну и на концу емотивну компоненту тих односа оставимо по страни и да Републику Српску и Србију посматрамо као двије сусједне државе.

Уколико двије државе нису у рату и не постоје непријатељства међу њима, квалитет њихових односа најбоље се види у квантитету робне размјене тј. трговине између њих. У том погледу ни политички тј. дипломатски односи нису поуздано мјерило њихове међусобне повезаности јер су честе ситуације када двије државе имају слабо развијене дипломатске односе док у исто вријеме трговинска размјена међу њима цвјета. Дакако, квалитетни и стабилни политички тј. дипломатски и међудржавни односи доприносе развоју економских односа али у том погледу свакако нису conditio sine qua non.  Гледано са трговинског аспекта робна размјена између Републике Српске и Србије у 2018. години је износила 1 360 517 000 конвертибилних марака.[1] Увоз из Србије у Републику Српску је износио 875 675 000 КМ, док је извезено робе у вриједности од 484 842 000 КМ. Покривеност увоза извозом из перспективе Републике Српске је износила 55,4 %. Дакле, Република Српска представља значајно тржиште за Србију на којем она из године у годину остварује трговински суфицит од чега како видимо није одскочила ни 2018. година.
Када се погледају подаци о укупној робној размјени Републике Српске са иностранством долазимо до података да је укупан робни промет остварен у 2018. години био вриједан 8 957 813 000 КМ, од чега је увоз у Републику Српску износио 5 216 648 000 КМ а извоз 3 741 165 000 КМ што даје покривеност увоза извозом од 71,7 %.
У укупном робном промету између Републике Српске и иностранства, робни промет са Србијом износи 15,2 % и представља навећи робни промет са појединачном земљом. Када се узму сви ови подаци у обзир намеће се закључак да је заједничку границу и самим тим упућеност једних на друге много боље искористила Србија која годинама остварује трговински суфицит у прекодринској трговини. Међутим, када се у разматрање узму и други фактори који утичу на трговину као што су развијеност индустријске и пољопривредне производње, број становника и величина тржишта, може се рећи да је овакав међусобни биланс трговинске размјене очекиван и реалан.
Треба истаћи чињеницу да у укупном билансу размјене између Републике Српске и Србије има много простора за напредак и да годишња размјена од 1 360 517 000 конвертибилних марака осликава само дјелимичну искоришћеност ресурса који стоје на располагању и у једној и у другој републици. Економски показатељи указују да се раст робне размјене може очекивати у годинама које су пред нама што би представљало наставак тренда који је започео практично у првим послијератним годинама. Динамичност економских односа у другој половини деведесетих година условила је нешто спорији раст у каснијим годинама али сам тренд раста никада није дошао у питање.

Велики утицај на економске односе Републике Српске и Србије је имало и потписивање ЦЕФТА споразума (Споразум о слободној трговини у Централној Европи) у чији оквир су ушле и Србија као једна од потписница и Република Српска као дио Босне и Херцеговине, такође потписнице овог споразума.
ЦЕФТА споразум је омогућио снажнију економску интеграцију региона Централне Европе, и усклађивање и приближавање економских политика држава из тог региона економској политици Европске Уније. Сам споразум носи са собом и одређену дозу политичке тежине али највеће ефекте је произвео у економској сфери међудржавних односа на шта имуни нису остали ни односи Републике Српске и Србије. Дјеловање у оквиру ЦЕФТА споразума је омогућило Републици Српској и Србији да се економски још више повежу што је свакако било у интересу и једне и друге републике. ЦЕФТА представља једну степеницу више на путу ка потпуној интеграцији у оквиру Европске Уније, међутим, док не дође моменат када ће обје републике бити чланице Европске Уније, њихова тежња ка што већој интеграцији моћи ће бити остварена у оквиру ЦЕФТА споразума или неког другог споразума који ће доћи на његово мјесто. Јасно је да ћемо у наредном периоду бити свједоци још већег јачања економских веза Републике Српске и Србије а које ће се огледати понајвише у јединственим царинским стандардима, неким елементима фискалне политике и другим сегментима економске политике, који ће бити природне посљедице напретка на европском путу који би у перспективи требао довести до заједничке валуте као највећег степена економске интеграције.

ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ

Односи Републике Српске и Србије ни на политичком плану не одскачу много од оних везаних за економију и трговину.
Све најважније политичке одлуке у Републици Српској доносе се у сагласности са највишим органима Србије, или бар уз њихово правовремено обавјештавање о таквим одлукама. Политички утицај носилаца власти у Србији на доносиоце политичких одлука у Републици Српској своју персонификацију има у заједничким сједницама извршних органа власти једне и друге републике, у дјеловању и раду званичног представништва Републике Српске у Београду као и дјеловању конзулата Републике Србије у Бањој Луци. Висок степен тог утицаја се може видјети и у чињеници да скоро по правилу носиоци власти у Републици Српској прије доношења било какве важне политичке одлуке одлазе у Београд на консултације са тамошњим највишим државним органима. Слична је ситуација и након доношења неких крупних политичких одлука од стране институција власти на нивоу Босне и Херцеговине а које директно или индиректно тангирају интересе Републике Српске. Консултације у Београду су честа појава и у таквим ситуацијама.
Међутим, овакве појаве на политичком простору су потпуно разумљиве и може се рећи и очекиване. Као што је већ наглашено, у обје републике живи исти народ па је стога природна ствар да имају интерес за доношење усаглашених политичких одлука.
Када се томе дода чињеница да све већи број грађана Републике Српске остварује право на стицање држављанства Републике Србије чиме долазе у директну везу са својом националном „матицом“ јасно је да усаглашеност политичких потеза представља обострани круцијални интерес. У том погледу позиција Србије је донекле отежана њеним билатералним односима са државом Босном и Херцеговином а који често подразумијевају бављење питањима која су у супротности са интересима Републике Српске.
Балансирање између одржавања добрих сусједских односа са Босном и Херцеговином уз истовремено свесрдно помагање Републици Српској приликом остварења њених интереса представља велики политички изазов за носиоце власти у Србији. Досадашња пракса је показала да су са мање или више успјеха то и успјевали.
Међутим, уколико би дошло до питања директног избора између супротстављених интереса Републике Српске и Босне и Херцеговине јасних показатеља потенцијалног понашања Србије у тој ситуацији нема. Свакако да би њено поступање у тој ситуацији зависило прије свега од питања њених сопствених интереса и њихове заштите па тек онда од значаја интереса других страна у конкретном односу.
Назнаке да би у том случају Србија стала на страну Републике Српске смо добили приликом прославе Дана Републике у Бањој Луци када је државни врх Србије дошао на свечану церемонију прославе овог празника и тиме дао подршку Републици Српској у њеном спору са политичким Сарајевом у погледу одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине којом су поједини чланови Закона о празницима Републике Српске проглашени неуставним.
Овакав потез политичара који су на власти у Србији даје за право онима који тврде да ће Србија у сваком случају и безусловно заштити интересе Републике Српске уколико они буду угрожени. Велика већина становника Републике Српске искрено вјерује да ће тако и бити.

ЗАКЉУЧАК

Помало је необична ситуација посматрати односе Републике Српске и Србије кроз призму међудржавних односа двије сусједне државе. Тешко је занемарити чињеницу да у обје републике живи исти народ, и да тај народ Дрину не види као границу већ као повезницу и да обале ове ријеке никада не могу бити иностранство једна другој. Србија је гарант Дејтонског споразума, а самим тим  и гарант постојања Републике Српске али је сасвим сигурно да би без Републике Српске и позиција Србије на Балкану била у великој мјери отежана. Стога је неопходно што више радити на јачању свих видова односа између двије српске републике како у будућности постојање било које од њих, а посебно Републике Српске, не би било доведено у питање.

О аутору:

Драган Тодоровић је правник и активиста за заштиту људских права. Поред тога, професионално је ангажован у сектору високог образовања. Области којима се највише бави су право људских права, пословно право, радно право и високо образовање.
Коаутор је неколико публикација о питањима заштите људских права и једног уџбеника из пословног права. Учествовао је као предавач на већем броју тренинга и конференција из различитих правних области.


[1] Сви подаци о робној размјени Републике Српске који су наведени у овом раду су преузети из публикације “СПОЉНОТРГОВИНСКА РАЗМЈЕНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ СА ИНОСТРАНСТВОМ, ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ И ЗЕМЉАМА ЦЕФТА-е, ЗА 2018. ГОДИНУ” у издању Привредне коморе Републике Српске, март 2019. године.

Документ је доступан на линку: http://komorars.ba/wp-content/uploads/2016/04/SP-razmjena-RS-EU-CEFTA-2018-3.pdf. Приступљено 24.12.2019. године.

Пројекат ,,Глас права је глас развоја Републике” подржан је од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону путем конкурса за суфинансирање пројеката 2020. године.

НАПОМЕНА:

Овај рад је објављен у Зборнику радова бр. 1 из 2019. године у издању Високе школе за информационе технологије, економију и предузетништво. Као скроман допринос афирмацији уставноправног положаја и јачању сарадње између Републике Српске и Републике Србије, аутор га уступа на кориштење у оквиру пројекта „Глас права је глас развоја Републике“ који реализује удружење “Глас Републике” из Бање Луке.