Глас права је глас развоја Републике


Када сам први пут прочитао задату тему, прва помисао била ми је: „Плати порез и поштуј законе!”

Пише: Никола Јовановић

И када мало дубље размислим суштина и јесте у томе. Некада давно чуо сам да се свако лоше дјело, на овај или онај начин своди на крађу.  

Крађа није само противправно отуђење имовине, убиство је крађа. Убијена особа, украдена је некоме, није је вољно одбацио, није је оставио другоме да је утаји или проневјери, она је украдена! Могуће је красти и будућност. Само, када би њу третирали као ствар, онда је она будућа ствар коју је могуће противправно отуђити.

Крађа је дубоко у менталитету свих народа који су кроз вијекове трпјели туђинску чизму. Вјерујем да је у социологији, антропологији или некој другој науци ово питање много шире разрађено (цијеним да читалац има у виду да овај текст није научног карактера), ја овај феномен називам синдромом Робина Худа, али у негативном смислу.

Године туђе власти, створиле су скоро па урођен нагон и отпор ка било каквој систематизованости друштва. Посебно се тај синдром огледа у отуђењу и небризи спрам државне имовине и државног добра.

Централни проблем овог друштва није у томе што се један појединац или група око њега богати на терет цјелокупне друштвене заједнице! Не, то није централни проблем, то је посљедица!
Централни проблем, своди се на наше вриједности свагдашње! Што се друштво не згражава истински над чињеницом да се тај један обогатио.

Да је он усамљен, лако би већина тај проблем ријешила. Проблем је, што та већина једино жали што није на његовом мјесту, што нису имали довољно шансе, безобзирности или суровости да буду као тај, а вољели би, који се данас рачуна за сналажљивог.

Можемо да се лажемо, али већински наше друштво није оно које поштује Његоша, Карађорђа, Миљковића, Пекића, Достојевског, Велимировића, Богишића. Њима се китимо, али не трудимо се живјети кроз њих. Њих још од основне и средње школе, отаљавамо, читамо фабуле са интернета и слично.

Наши хероји су на другом крају друштвене маргине, која није та на којој су горе споменути.
Ти и такви „хероји” краду нашу будућност годинама! Из минуте у минут краду је све више и више, јер зло се шири експоненцијално. Некада, када су наши простори били окупирани, то је било разумљиво и прихватљиво, борба за своје. Тада је сваки ударац који се нанесе окупатору био прихватљив и крађа и није била крађа, већ чудан облик „самопомоћи”.

Међутим, то је родило и једну другу болест. Та болест састоји се у помисли: „Државно је ничије и као такво није шкодљиво отимати нешто, што је ничије!”

Није ничије!

Када схватимо да то није ничије, да је то та будућност у коју гледамо!
Отужно је гледати један тако храбар народ, како се спустио тако ниско да моли да га се прими. Гледа се у њега као на скупину примитивних сељака која не зна да се брине за себе. Као да тај народ нема тако дугу уставноправну и законоправну историју која сеже дубоко у средњи вијек!

А зашто, због шачице безбожне генерације крадљиваца будућности који су своју заразу успјели наметнути као општи став друштва.
Што прије се тому отргнемо, прије ће бити будућности за нас!

Глас поштовања права би могао бити глас развоја Републике!

P.S. Ако смо озбиљни у томе.

О аутору:

Рођен на Палама, 31.5.1995. године, гдје је завршио основну и средњу школу.
У јануару 2019. године дипломирао на Правном факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Тренутно се налази на магистарским студијима на Правном факултету  Универзитета у Марибору у Републици Словенији.
Осим правне професије, интересују га различите теме из области књижевности, умјестности, историје. Скоро цијели живот бави се музиком, свира гитару од 4. године. Основну музичку школу такође, завршио на Палама.

Пројекат ,,Глас права је глас развоја Републике” подржан је од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону путем конкурса за суфинансирање пројеката 2020. године.