Систематски напади на српску ствар


Пре него што отпочнемо дискусију на ову тему, треба да разумемо шта значи појам „народ”. Народ је група људи који су повезани заједничким језиком, вером, историјом и традицијом иако народ одликује културна разноликост становника. Уколико је било који од горе поменутих елемената угрожен, аутоматски је цео народ угрожен. Српски народ, што под утицајем страних, што домаћих фактора, јесте угрожен. Објаснићу свој став, као мишљење младог човека и студента Правног факултета, у нади да ћу успети да приближим и укажем на проблем.

Пише: Стефан Иветић

Култура – Намеће се питање, шта за просечног становника Србије и Републике Српске представља култура? Пре шездесет година под културом подразумевало се одлазак у позориште, биоскоп, библиотеку, разноразне музеје и изложбе као и разне друге активности, међутим модерно схватање културе просечног Србина се разликује. У данашње време, просечан Србин не може да се одлучи да ли је за њега култура ријалити шоу „Велики брат”  или „Парови”. Зашто се данас време које се некада користило за читање књига данас користи за гледање разноразних елитних проститутки и пропалих естрадних „уметника”? Да ли будуће генерације треба да се угледају на такве особе? Да ли главни циљ у животу једног малолетника треба да буде да постане као они?

Језик – И тако, док просечан Србин зна тачно ко је коме шта опсовао у ријалити шоу програму, не примећује да његово писмо, односно ћирилица одавно изумире. Када већ толико времена проводимо гледајући телевизију, ево једног питања за размишљање: када сте последњи пут видели ћирилицу на телевизијама са националном фреквенцијом?

Не само што је ћирилица као званично српско писмо избачена из употребе, појављује се велики број страних речи који нам се намећу. Српски народ је кроз историју доказао да под утицајем страних фактора једва чека да своје речи избаци из употребе и замени их. Отуда велики број турских и немачких речи и назива у нашем језику, а као најновији јавља се и енглески. Тако да, ако прошетате градом прочитаћете називе фирми као што су „Corner shop”, „Changing”, „Caribic”  итд. А шта ми радимо? Не само што не желимо да се боримо за наше писмо, наше „комшије” и „пријатељи” су једва чекали да потпомогну процес изумирања ћирилице уклањањем ћириличних табли, избацивањем ћирилице из употребе у школама и другим методама. Како је један од највећих српских писаца Иво Андрић рекао: „Језик је жива снага са којом је везана не само култура, него и само постојање једног народа“, поставља се питање, ко ће да се бори за наш језик док смо ми заузети гледањем „Парова”? Богу хвала, стање по питању употребе ћириличног писма у Републици Српској је далеко боље. Ово вероватно из разлога континуиране угрожености наших вредности на простору историјске области Босне, те због ратних дејстава деведесетих и других чинилаца. Као и увек у историји, најјачи смо кад смо угрожени. Тада се буди инат, самосвест, национални идентитет и жеља да српска ствар успе. Нема лепшег примера од Републике Српске у том смислу.

Историја – Ако занемаримо поражавајућу чињеницу да људи у Србији не поседују знање о најосновнијим стварима из српске историје, они који је иоле познају вероватно нису ни свесни да за неколико година ми више нећемо говорити о истој историји. Опште је позната иницијатива Хрватске за присвајање нашег језика, културе и људи од којих је можда најпознатији случај Николе Тесле. Међутим, као најновији удар на српску историју и културу јесте полемика албанских историчара да су исте оне културне и верске споменике које су свих ових година рушили – градили управо Албанци? На простору БиХ није препоручљиво да се јавно да се пита како је гласила титула краља Твртка I Котроманића. Све ово сведочи о великом утицају глобалне политике на мењање и фалсификовање српске историје. И све то се дешава неометано, јер, понављам, ми смо превише заузети глупостима да би схватили шта нам се уствари дешава са државом и њеном млађом сестром с друге стране Дрине. Ако се догађаји наставе одвијати овим током, за 50 година деца у српским школама (ако их буде уопште и било) могла би да уче о Косову и Метохији као старој албанској земљи, о Гаврилу Принципу као терористи и Републици Српској као геноцидној?

Вера – Када просечан Србин одлази у цркву? Једном или два пута годишње, и то по правилу пијан јер обично иде на уранак директно из кафане. Колико људи у данашње време се моли Богу? Заправо, да ли људи уопште више верују у Бога? Стање у Србији поводом вере је поражавајуће. Ја  не позивам људе да буду верски фанатици, већ их позивам да обрате више пажње на своју веру. Разумно је да због обавеза немају сви времена да често иду у цркву, али верујем да свако може да пронађе времена и оде барем 2 пута месечно. Наравно, не треба посебно да наглашавам значај поста, као и молитве пред ручак и спавање. Осим тога, са процесом европских интеграција намећу нам се разне параде срама лажних бораца за људска права. Свим овим активностима наши непријатељи желе да умање религијско веровање код Срба. Вратите се Богу, Срби! Јер, како је почело, једино ће Он моћи да нам помогне…

Сада, када смо загребали сваку од ових тема (без детаљније анализе, иначе би могли о томе да говоримо три дана без престанка), поставља се веома важно питање, које уствари и јесте сврха овог текста. Ко је крив? Хоћемо ли поново да окривимо друге, или ћемо коначно да одрастемо, признамо да смо сами себи створили неке проблеме и радимо на њиховом решавању? Само заједничким схватањем проблема и деловањем у правцу његовог решавања можемо постићи резултате.

За крај, волео бих да цитирам једног веома ученог и нама посебног човека, Др Арчибалда Рајса – „Чујте Срби! Чувајте се себе!“

О аутору:

Стефан Иветић је бивши студент продекан Правног факултета у Новом Саду. У студентском организовању је поред тога радио и као потпредседник Савеза студената, био је члан Наставно-научног већа и Савета Правног факутлета, те потпредседник Студентског парламента Универзитета у Новом Саду. Члан је Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању и потпредседник Студентске конфереције универзитета Србије. Живи и ради у Новом Саду.

Пројекат ,,Глас права је глас развоја Републике” подржан је од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону путем конкурса за суфинансирање пројеката 2020. године.