Постојећа законска рјешења изложена су критикама од стране радника на интернету и представника научне и стручне јавности. Критике се односе како на садржину постојећих рјешења тако и на њихову примјену, посебно у Србији. Када је ријеч о стопама пореза и доприноса, оне су високе у односу на државе у региону и свијету. Из претходно изложеног се види да је пореска стопа пореза на доходак двострука виша у Србији у односу на Републику Српску, а овај тренд остаје непромијењен у односу на друге државе у региону.
Пише: Немања Бабић
Критичари износе да су рјешења релевантног Закона о дохотку грађана Републике Србије настала сада већ давне 2001. године када рад преко интерента није био заступљен и да законодавац у том тренутку није имао циљ да регулише ове друштвене односе. Критикује се пропуштање надлежних органа и законодавца да донесу адекватна рјешења и уреде ову област као што је то учињено у области регулисања питања везаних за привредна друштва Законом о привредним друштвима Републике Србије („Службени гласник Републике Србије”, број 36/2011). Једно од кључних питања за оба правна система јесте питање начина уношења и тумачења страних института као што су „фриленсер” и „независни уговарач.”
Домаћи закони их не познају, а органи који поступају по њима немају другу могућност него да примјењују релевантне одредбе домаћих закона које не одговарају природи претходно наведених института што доводи до ситуације у којој радници на интернету нису у могућности да регулишу свој статус и остваре своја права.
У правним системима који детаљније регулишу ову област се предвиђа и минималан износ зараде коју оваква лица остварују на коју се не плаћају порез и доприноси, ако правни систем предвиђа ове обавезе уопште. За 2019. годину је тај износ у Сједињеним Америчким Државама био 12.200 америчких долара, а у Њемачкој за 2020. годину опорезиви износ који не подлијеже опорезивању износи 9.408 евра. Страни правни системи познају и степеновано опорезивање.
У овом систему, пореска стопа зависи од висине прихода на мјесечном или годишњем нивоу. Они такође предвиђају и олакшице за лица која се баве фриленс пословима. Те олакшице се састоје у поврату пореза до одређене вриједности за трошкове обављања послова и често су предвиђене као додатне олакшице уз нормиране трошкове. Бројне су критике које се односе на примјену претходно наведеног Закона о дохотку грађана Републике Србије. Надлежни органи у Србији су током 2020. године отпочели поступак наплате пореза и доприноса за приходе из иностранства остварене у претходних пет година, односно од 1.1.2015. године до данас. Ту се нашла врло разноврсна група лица коју су медији означили као „фриленсере”, али чији правни положај није истовјетан. Када је ријеч о радницима на интернету, порески органи су обрачунали порез и доприносе уз уважавање нормираних трошкова од 20 одсто свим лицима која су до сада добила рјешења.
Међутим, ова лица нису могла да остваре права из пензионог и инвалидског осигурања у контролисаном периоду до доношења рјешења. Релевантни закон у тој области предвиђа да се као обавезно осигурано лице пензионог и инвалидског осигурања може појавити запослено лице, лице које самостално обавља дјелатност и пољопривредник. Тек недавним измјенама је омогућено лицима која раде за страног послодавца који нема представништво на територији Републике Србије за уговорену накнаду да постану обвезници у смислу Закона о пензионом и инвалидском осигурању Републике Србије, али Пореска управа Републике Србије је обавезе обрачунала и за период када није било могуће остварити ово право. Критикује се и обавезност плаћања доприноса за здравствено осигурање, посебно за оне који у наведеном периоду нису били осигураници здравственог осигурања, самим тим нису ни користили те услуге. Свједочења из праксе указују на то да чак и они који су жељели да плате порез на доходак и доприносе нису добијали адекватна упутства од стране пореских органа.
Ситуација у Републици Српској је нешто другачија. Пореска управа Републике Српске је у неколико наврата позивала све оне који остварују приходе из иностранства да исте пријаве и за њих плате порез на доходак. Нису покренути поступци за утврђивање пореских обавеза за велики број лица која су имала девизне приливе као што је то учињено у Србији. Иако су правна рјешења у Републици Српској нешто другачија, може се уочити неколико потенцијалних проблема у тумачењу релеватних закона које могу негативно утицати на положај радника на интернету. Обавеза плаћања пореза на доходак за ове врсте послова је недвосмислено утврђена, али рјешења у погледу обавезности плаћања доприноса нису прецизно дефинисана у релевантним законима.
Имајући у виду разноврсност послова и бројне разлике у законским рјешењима у области радног права у другим државама, постоји могућност да примјеном одговарајућих рјешења мјеродавног страног права неке групе радника на интернету постану обвезници доприноса у складу са Законом о доприносима Републике Српске. Оно што је заједничко Републици Српској и Србији јесте непостојање правила којим се јасно и прецизно дефинише положај радника на интернету, минимални неопорезиви дио прихода те поједностављен начин за извршење ових обавеза и остваривање права. Усвајање једноставног, лаицима приступачног начина извршења обавеза би омогућило да лица која углавном остварују мање приходе на овај начин ипак изврше своје обавезе и остваре права. Такав систем би олакшао улазак радника на интернету у порески систем и омогућио лакши прелазак у неки од облика организовања који више погодује природи и врсти посла које лице обавља.
Када је ријеч о облицима организовања ради стицања добити, радницима на интернету у Србији су доступни сљедећи облици организовања: предузетник, ортачко друштво, командитно друштво, друштво са ограниченом одговорношћу и акционарско друштво. Како би остварили повољнији порески положај, радници на интернету који остварују нешто већи приход се одлучују да се региструју као предузетници.
Релевантни закон предвиђа два модела опорезивања предузетника, а то је паушално и самостално. Први облик се састоји у одређењу износа који је предузетник дужан да плати држави. Овај износ се плаћа на мјесечном нивоу, нефлексибилан је и не зависи од могућности предузетника да заради. Висина паушалног давања зависи од више фактора као што су мјесто подношења пријаве, шифра занимања, остварени приходи других предузетника са истом шифром занимања у претходној години и други. Одлуку о висини давања доноси порески орган и предузетник нема могућност да утиче на исту. Када је ријеч о самосталном опорезивању, предвиђена су два вида обрачуна пореза. То су самоопорезивање и самоопорезивање уз исплату личне зараде.
Први модалитет је поприлично неповољан за предузетника. Од укупног износа прихода, овакав предузетник треба да плати 10 одсто по основу пореза на приход и 37,8 одсто за све доприносе обрачунате збирно. Иако у овом случају постоји одређен степен флексибилности овог облика опорезивања, проблем представља висина дажбина. Код другог модалитета самосталног опорезивања, законодавац је увео и институт личне зараде. Порез на доходак у висини од 10 одсто се плаћа на укупан приход предузетника, док се доприноси плаћају у складу са висином пријављеног личног прихода коју предузетник сам одређује. Новитет је и тест самосталности који је у правни систем унијет 1.1.2020. године. Тест самосталности представља 9 критеријума на основу који се може процијенити самосталност предузетника и предузетника паушалаца. По раније наведеној подјели послова такозване слободне економије, лица која имају статус фриленсера могу да прођу овај тест.
Међутим, лица која су код нас третирана као фриленсери, а у англосксонском праву се називају независни уговарачи по правилу не могу да прођу тест самосталности. На тај начин губе могућност да се региструју као предузетници или предузетници паушалци и региструју приходе које остварују. Страни правни системи прописују начине на који независни уговарачи могу да пријаве приход и уплате обавезе, а правни систем Републике Србије за сада у пракси нема за независне уговараче повољно рјешење. За неке раднике на интернету друштво са ограниченом одговорношћу може бити прихватљива форма. Разлике у односу на предузетнике су бројне, али за ову компарацију кључне су оне у погледу пореза на добит (доходак) који код ДОО износи 15 одсто. Приликом исплате остварене добити ДОО плаћа и 15 одсто пореза на бруто приход од капитала. Ако је оснивач уједно и директор ДОО, мора плаћати социјалне доприносе минимално на најнижу основицу.
Ситуација у Републици Српској је нешто другачија. Доступни су номинално слични облици организовања ради стицања добити, али постоје бројне разлике у односу на Србију. Претходно је наведен институт мали предузетник, али поред овог за лица која обављају ове послове доступне форме су и ДОО и предузетник, односно велики предузетник како неки називају други појавни облик овог института. Самостални предузетник који не испуњава услове да се региструје као мали предузетник се региструје у форми која се назива самостални предузетник. За разлику од малог предузетника, плаћа порез на доходак у висини од 10 одсто од пореске основице која се добија одузимањем законом предвиђених плаћених расхода од укупних наплаћених прихода предузетника. За разлику од тога, мали предузетник по основу пореза на доходак плаћа 2 одсто од укупних наплаћених прихода. Сви предузетници су дужни да плате доприносе која за власнике предузетничких радњи варира у зависности од просјечне бруто плате у Републици Српској за претходну годину. Основица за обрачун доприноса је 60 одсто просјечне бруто плате у Републици Српској. Посебан проблем представља и обавеза фискализације, односно кориштења фискале касе. Из обавезне фискализације су изузети мали предузетници, предузетници који обављају неко од занимања са листе занатских дјелатности те лица која обављају старе и умјетничке занате и домаће радиности.
Друга доступна форма која може одговарати неким радницима на интернету је друштво са ограниченом одговорношћу (ДОО). ДОО плаћа порез у износи од 10 одсто од остварених прихода и признатих расхода по обрачунском методу. Власник ДОО плаћа доприносе као и друга запослена лица ако је запослен или је члан органа управљања и на тај начин остварује накнаду. Све наведене форме у којим се лице може регистровати према релевантним законима повезане су са знатним трошковима приликом регистрације који су прогресивно виши у зависности од тога да ли је лице мали предузетник, самостални предузетник или региструје ДОО. Сви су обавезни да плаћају републичку и комуналну таксу. Због сложености пореског система, просјечан радник на интернету је приморан да за послове вођења пословних књига ангажује књиговођу што представља додатно оптерећење. Оба правна система предвиђају олакшице за оне који се по први пут региструју у било којој од наведених форми. Олакшице у правилу трају неколико година.
О аутору:
Немања Бабић, студент Правног факултета Универзитета у Бањој Луци. Има дугогодишње искуство у раду у невладином сектору и раду преко интернета.
У слободно вријеме воли да учи, истражује и путује.
Пројекат ,,Глас права је глас развоја Републике” подржан је од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону путем конкурса за суфинансирање пројеката 2020. године.
