Шта се у свијету промијенило и да ли долази до деглобализације свијета и ако да у којој мјери?
Да ли је ово почетак „краја“ неолибералног свијета?
Овај рад из јануара 2021. године је имао за циљ да укаже на промјене и почетак промјена у глобалну друштву које настају због свјетске пандемије проузроковане вирусом КОВИД-19. Настао је за потребе предмета Теорија глобализације и раније није јавно објављен.
Пише: Љубинко Јовић
Глобално друштво
Уважавајући све критике глобалног друштва једно је сигурно. Глобализација је стваран процес који је захватио читаву планету од најудаљенији села Кине до вишемилионских мегалополиса. Вољели ми то или не, овај процес се, по свему судећи, не може зауставити. Како Томас Фридман у својој књизи „Лексус и маслина“ сликовито дочарава: „Опћенито узевши, мислим да је добро што Сунце сваки дан узлази. У томе је више добра него зла. Но и кад ми то не би било драго, не бих много могао учинити против тога.“(Фридман, 2003-18).
Оно што можемо радити јесте истаживати овај процес и његово кретање и развијање. Његове добре и лоше стране. Овај рад нема намјеру да улази у дубљу расправу на тему глобализације, поготово немамо намјеру да се бавимо квалитативним одређењем глобализације. Наш циљ је да анализирамо утицај пандемије која је захватила свијет 2020. године, и још траје, на глобализацијски систем. Покушаћемо да одговоримо на питање да ли велике катастрофе утичу на дух времена, односно на начин понашања свјетске популације. Уврстићемо као корисно средство за анализу и социјалну и развојну психологију. Нарочито ћемо се ослонити на једну, релативно нову, теорију из ове области под називом спирална динамика, [1] али о овоме ћемо говорити нешто касније.
Као што наслов овог рада упућује, примарно ћемо се бавити питањем (де)глобализације. Овај процес ћемо сагледати из два угла. Први се односи на тренутну деглобализацију у смислу принудне ограничености кретања робе, људи и услуга као и принуђености држава да се у великој мјери боре саме за себе и своје грађане. У другом, ширем смислу, деглобализацију посматрамо као трајнију посљедицу која ће дугорочно утицати на свјетско друштво.
Деглобализаија и глобализација
Прије него што почнемо говорити о деглобализацији морамо дефинисати шта је то тачно глобализација.
Као и многи други појмови, глобализација је врло често и различито дефинисана од стране различитих аутора и теоретичара. Ми ћемо се за потребе овога рада ослонити на дефиницију Ентонија Гиденса, директора Лондонске економске школе и важног друштвеног теоретичара који каже: „Глобализација се тако може дефинисати као јачање свјетских друштвених односа који повезују удаљена мјеста на такав начин да локална дешавања бивају обликована догађајима који се одвијају километрима далеко и обратно.“ (Стегер,2005.15)
Ова дефиниција се врло добро уклапа у наш рад јер је један локални догађај изазвао свјетску пандемију и усудићу се рећи промјенио свијет. Глобализација се, наравно, не може свести само на ову дефиницију јер она у себе укључује скуп различитих међузависности и повезаности. Па тако можемо говорити о економској, политичкој, културној и свакој другој глобализацији. Суштина је у све већој повезаности свих дијелова свијета. Сада долазимо до нашег основног питања: Да ли свијет доживљава деглобализацију?
Пошто смо дефинисали глобализација требали би дефинисати и деглобализацију. При томе се нећемо ослањати на дефиниције ауторитета из ове области, него ћемо за потребе овог рада дати сопствену дефиницију. Дефиницију деглобализације ћемо извући из онога што смо до сада рекли за глобализацију. Па тако, можемо рећи да је деглобализација процес раскидања и смањивања међузависности и повезаности на глобалном плану. Овај појам, дакле, представља супротност појму глобализације. Да би схватили како до деглобализације може доћи, навешћемо неке примјере.
На почетку пандемије свијет се сусрео са опасном и што је најважније у великој мјери непознатом претњој. Многе државе нису знале како да одговоре на изазове са којима су се сусретале, а помоћ су тражиле од других држава и организација, често наднационалне природе. Примјер који ћемо навести да би ово илустровали тиче се Италије и Европске Уније.
Италија је на почетку пандемије била једна од најпогођенијијх држава. Читави градови су затварани, а грађани у паници од свакодневних црних статистика. Као чланица ЕУ она је очекивала помоћ од Уније и других чланица која је дуго изостала. Њемачка, као водећа европска сила је чак забранила извоз медицинске опреме. [2] Поставља се питање гдје је европска солидарност? Њемачка у том моменту није била ни близу погођена колико Италија или Шпанија. Италија у том моменту има преко 5.000 умрлих а Њемачка 93. (Погледати прилог бр. један) С тим да треба имати у виду да Њемачка има 30% више становника у односу на Италију.
Прилог број 1 (Приказ броја умрлих од вируса короне прем СЗО у периоду до 23.03.2020.)[3]
Ипак свесрдна помоћ и подршка је изостала или се бар чекало да се са сигурношћу подмире сопствене потребе. Да ли нам ово говори да је међусобна увезаност и слободно тржиште дозвољено, пожељено и могуће само када је ситуација редовна? Ово нас упућује да у тешким ситуацијама, када је у питању опстанак, државе у први план стављају своје интересе. Направимо сада корак у назад да сагледамо како се то појединац понаша у сличној ситуацији како би боље схватили зашто се државе тако понашају. Сматрам да ово можемо поредити из два разлога: Државе воде појединци и групе људи који, у складу са уставом и законима, доносе одлуке како ће се државни апарат понашати у одређеним ситуацијама. Тако да је понашање водећих људи битно за разумијевање државе. Друго, и на државу можемо гледати као на организам који жели да преживи и опстаје. Један од најчешће коришених примјера да се истакне борба за преживљавање свакога од нас је Масловљева хијерархија потреба која у први план ставља физиолошке потребе- суштински преживљавање.[4] Ово је и врло логично, јер је живот услов за испуњавање свих осталих потреба, као што је природно право на живот основа за уживање остали права као што је право ан имовину или тражење среће. Питање да ли долази до одступања од овог принципа остаје за неки други рад.
Дакле, утврдили смо да у тренуцима борбе за опстанак и појединци и државе имају тенденцију да се окрену себи и својим потребама. Да би остали објективни треба навести и примјер Русије и Кине које су ипак помогле другим земљама поред своје кризне ситуације.[5] Остаје отворено да ли је то геополитичко питање показивања моћи или ипак нешто друго? Чак и да је у питању показивање моћи, то и даље говори у прилог тези да глобализација није доведена у питање. До сада смо говорили о нашој првој тези, која се односи на привремену деглобализацију, или боље речено принудну деглобализацију због ванредне ситуације у којој се свијет нашао. Сада се отвара питање како ће све ово утицати на свјетске токове на дугорочном плану?
Да ли долази до промјене духа времена?
У овом поглављу полазимо од хипотезе да велики и трауматични догађаји могу да промијене начин понашања како појединца тако и читавог друштва па и свјетске цивилизације. Често се наводи да су трауматична искуства из Првог а нарочито Другог свјетског рата у великој мјери допринијела стварању Лиге народа, а касније и Уједињених нација као израза тежње да се не понови рат тих размјера. Да ли можемо повући паралелу са примјером два рата и пандемијом КОВИД-19? Сагледајмо досадашње посљедице пандемије како би могли извући закључак. До сада је у свијету заражено више од 84.2 милиона људи, а преминуло око 1.9 милиона.[6] Огроман број људи је остао без посла или су им примања значајно умањена, а утицај на економију ће се тек показати у наредним мјесецима и годинама. Не треба ући у замку па „слијепо“ поредити бројке умрлих од КОВИД-a са бројем умрлих од шпанског грипа или бројем погинулих у неком од свјетских ратова. Наравно, та су страдања много масовнија, међутим никада до сада нисмо имали толико информација о догађајима као што их имамо данас. Никада до сада нисмо живјели у овако глобализованом свијету. Преплављеност сликама и информацијам о броју умрлих и заражених су појачали психолошки ефекат који је пандемија оставила на људе. Ове снажне ситуације које код могу изазвати промјену понашања се на личном нивоу називају граничне ситуације и у науку их уводи Карл Јасперс. Он их описује као ситуације толико снажног, често неподношљивог, утицаја на појединца да он излази другачији из тог искуства, мијења своје понашање и другачије доживљава себе и свој положај у односу на друге.[7]
Овдје долазимо до поменуте социо-психолошке теорије спирална динамика. Она говори да се друштва развијају на сличан начин као и појединци. Прилагођавају се новонасталим ситуацијама одбацују образце понашања који више нису адекватни док се нови усвајају. У том процесу промјена друштва се, према овој теорији, крећу од оних која као основу вриједност изражавају колективну припадност ка оним која индивидуалност истичу у први план. Теорија различите степене развијености представља у спирали која је обојена различитим бојама у зависности од фазе развоја.
Прилог број 2 (Графички приказ спирале којом се представља теорија Спиралне динамике)[8]
Тиркизна: Колективитет- свјетска заједница, ГЕА
Жута: Индивидуалност- друштва која промовишу индивидуални развој без отуђења од цијелине
Зелена: Колективитет- друштва која брину о заједници, животној средини и планети у ширем смислу
Наранџаста: Индивидуалност- неолиберална и корпоративистичка друштва
Плава: Колекривите-традиоционална монархистичка и клерикална друштва
Црвена: Индивидуалност-пљачкашки настројена примитивна друштва
Љубичаста: Примитивни колективитет-родовска заједница
Оно што је важно да се развој одвија у једном правцу, напријед. Односно када се пређе из једне фазе развоја у другу нема могућности да се процес обрне. Теорија такође говори о начину преласка из фазе у фазу.
Тај прелазак је увијек обиљежен ситуацијама које на појединца снажно утичу или како би их Јасперс обиљежио, граничним ситуацијама.
Сада долазимо до суштине нашег рада а то је: Трауматичне ситуације глобалног карактера могу утицати на промјене у образцима понашања и вриједностима које заступају друштва, државе и читаве цивилизације. Холандски историчар Лутер Брегман у интервјуу за Јутарњи.хр каже: „Повјесничари су јако лоши кад је ријеч о предвиђањима будућности, ми се не можемо договорити нити што се десило у прошлости, камоли да нам је јасно куда идемо у будућности. Али, оно што видим јест промјена zeitgeista.“[9]
Zeitgeist или на српском, дух времена који помиње Брегман нас упућује да долази до неких промјена у начину размишљања на глобалном плану. Па тако Брегман наставља у интервјуу: „Повијест се догађа у валовима. Ако, рецимо, гледамо повијест идеје да све треба приватизирати, минимализирати уплив државе и дати тржишту да само регулира ствари, повијест неолиберализма, тај је покрет кренуо 1950-их, драматично ојачао 1970-их и трајао неких педесетак година. Мислим да смо сад на почетку једног новог вала. Ера неолиберализма долази крају“.[10]
Ако се на трнутак вратимо на теорију Спиралне динамике, вијдећемо да и она предвиђа крај неолибералног периода који би требао замјенити период веће посвјећености околини и друштву као колективитету. Да неолиберализму, каквог га знамо долази крај предвиђа и Френцис Фукујама. Овај аутор који је препознатљив по својој књизи „Крај историје“ сада говори да се историја ипак наставља. Он говори како нам у наредном периоду слиједе промјене. У новој књизи „Идентитет: захтјев за достојанством и политике замјерања“ говори како би захтјев за идентитетом (колективним) могао угрозити неолиберализам и слободно тржиште. Имати једнаку количину богатства као и сви остали или једнаку прилику да се то богатство стекне није замјена за поштовање. Ф.Фукујама[11]
Можемо закључити да правна једнакост у могућностима и слободе које нам неолиберални политички систем омогућава полако постају недовољне да би се такав систем одржао. Потребно је још нешто. Поставља се питање шта?
Закључак
Иако је незахвално давати дугорочна предвиђања у науци, нарочито друштвеним наукама, покушаћемо да назначимо правце кретања модерног друштва. Оно што је сигурно јесте да је КОВИД утицао на скоро читаву свјетску популацију и да је промијенио свијет. Колико ће те промјене утицати на дугорочном плану остаје да видимо. Оно што нам је пандемија показала јесте да је државни уплив у неким секторима ( здравство, социјална политика) неопходан и пожељан. Чак су и велики неолиберално оријентисани часописи, као што је Фајненшал тајмс (Financial Times), оцијенили да је вријеме да се почне размишљати о стварима као што је универзални доходак, повећавање пореза (а тиме и моћи државе) и универзално здравствени осигурање. [12]
Основна тема овога рада јесте деглобализација. Ако је дефинишемо као раскидања глобалне међузависности и повезаности, мало је вјероватно да ће до ње доћи. А и питање је шта би је замијенило? Оно што можемо поставити као хипотезу за неки наредни рад јесте да ће доћи до неке врсте реглобализације или неоглобализације. Услијед недостатка бољег појма покушао сам промјене у глобализованом свијету означити са латинским re, што би требало да означава промјену облика (реформа). Дакле, сматрам да ће доћи до одређене врсте реформе глобализације. Глобализација као начин функционисања свијета је релативно нов образац и пролази кроз фазе еволуције или прилагођавања. Докле год нема препрека нема ни потребе за напредовањем и прилагођавањем, тек када се препреке појаве прилагођавање почиње.
О аутору:
Љубинко Јовић, 24 године.
Студент мастер студија на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци.
Бивши предсједник Студентске организације Факултета политичких наука у Бањој Луци.
[1] Више о овој теорији у књизи: Introduction to Spiral Dynamics, Ian McDonald, Hot Snow Books 210. и на: https://www.youtube.com/watch?v=23aDNBvn_2g&list=PLJvI_NKL7pNIkcS3bG5b_QFzBkzUM_OU8
[2]https://novac.jutarnji.hr/novac/aktualno/njemacka-zabranila-izvoz-medicinske-zastitne-opreme-postoji-uvjet-za-iznimne-slucajeve-10049857
[3]https://www.t-online.de/gesundheit/krankheiten-symptome/id_87583776/coronavirus-in-deutschland-noch-wenige-covid-19-tote-was-machen-wir-besser.html
[4]http://psychclassics.yorku.ca/Maslow/motivation.htm
[5]https://rs.n1info.com/svet/a581971-italija-do-sada-dobila-simbolicnu-pomoc-od-eu-pomazu-rusija-i-kina/
[6]https://www.who.int/emergencies/diseases/novel-coronavirus-2019?gclid=CjwKCAiAudD_BRBXEiwAudakX_8bywVtUtVkgGp66Qco90LSq1dR3RnGvI9_ssRdfvXdiLT1oqPA8xoCxH8QAvD_BwE
[7] Ronny Miron, Karl Jaspers From Selfhood to Being, Amsterdam-New York 2012
[8] Преузето са: https://www.youtube.com/watch?v=23aDNBvn_2g&list=PLJvI_NKL7pNIkcS3bG5b_QFzBkzUM_OU8 ; приступљено 21.1.2021.
[9] Преузето са: https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/ljudi-su-dobri-a-jedini-problem-s-ljudskom-dobrotom-jest-da-je-ona-dosadnjikava-15032502 приступљено 4.1.2020.г.
[10] Исто.
[11] Преузето са: https://www.jutarnji.hr/globus/biznis/zahtjev-za-priznanje-identiteta-nova-je-prijetnja-liberalnoj-demokraciji-15032940 приступљено 4.1.2020.г.
[12] Више о овоме у тексту: Људи су добри: А једини проблем са људском природом јесте што је она досадњикава; преузето са: https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/ljudi-su-dobri-a-jedini-problem-s-ljudskom-dobrotom-jest-da-je-ona-dosadnjikava-15032502
