Регионална сарадња представља conditio sine qua non за политички стабилну и економски развијену државу, а ако посматрамо простор Балканског полуострва, регионална сарадња држава смештених на том простору може се посматрати и као средство којим ће се доћи до „коначног помирења“ народа на овом полуострву.
Пише: Димитрије Андрејић
Када је реч о регионалној сарадњи Републике Србије и Републике Српске, она се пре свега може посматрати као један природан ток и логички низ, јер и ако говоримо о просторима две суседне државе (Републике Србије и Републике Српске у оквиру федерације БиХ), народ на овим просторима повезан је заједничком историјом, традицијом, културом и језиком, што знатно олакшава и приближава сарадњу.
Наиме, сарадњу, њено организовање и развој, између Србије и Српске можемо посматрати из више аспеката и могућих модалитета. Када је реч о економији и трговини, решење треба тражити у облицима својеврсне економске уније између Србије и Српске , по моделу Евроазијског економског савеза или Нордијског савеза, а таква унија би као неке од циљева и приоритета морала да има уклањање царина, хармонизацију и унификацију економске политке (монетарне, индустријске…), слободно кретање људи без пасоша, слободно кретање капитала и робе.
Са овако постављеним приоритетима и циљевима, економска сарадња Републике Србије и Републике Српске сасвим извесно би довела до развоја домаће привреде, нових радних места, развоја туризма, побољшања заштите животне средине и самим тим до повезивања грађана Србије и Српске.
Оно што посебно доприноси остваривању будуће и унапређеније сарадње између народа са обе стране Дрине, јесте то што овакве идеје све више можемо наћи у јавном дискурсу политичких чиниоца у Републици Србији и Републици Српској, без обзира на то да ли се ради о власти или опозицији. То нам говори да смо на том пољу сазрели до то мере да није битно ко се у датом тренутку налази у позицији моћи, односно на власти, већ је битна сарадња институција, почевши од националног нивоа и сарадње на највишем нивоу, до локалног нивоа и сарадње међу градовима, општинама.
Наравно, често српски народ бива нападан, осуђиван и стигматизован само зато јер жели да повеже народ у расејању са својом матицом. Сасвим је природно да се Република Српска и Република Србија, као простори на којима живи један исти народ, консултују и хармонизују своју политику и свој став око најважнијих питања која осликавају суштину националног интереса српског народа. Само нека од тих питања јесу евро-атлантске интеграције, став о Косову и Метохији и уопштено спољна политка.
Глас права је глас развоја Републике Србије и Републике Српске, српски народ на простору Србије и Српске има право да се уједињује и развија и то право није само историјско. Морам подсетити да је Република Србија потписник „Општег оквирног споразума за мир у Боцни и Херцеговини“ и као таква она јесте гарант мира на простору БиХ, али је и својим потписом својеврсно обезбеђење постојања Републике Српске. Горе поменути начин сарадње између Србије и Српске може представљати почетак сарадње Срба у расејању са својом матицом, која би у некој догледној будућности у такав вид сарадње укључила и српски народ са простора Црне Горе и Северне Македоније чиме би се положај Срба на простору Балканског полуострва знатно побољшао.
О аутору:
Димитрије Андрејић, дипломирани правник. Основне студије је завршио на Правном факултету Универзитета у Нишу. Кооснивач је и заступник Студентске Асоцијације МААТ. У слободно време бави се писањем текстова, песама, беседа. Сарадник је интернет портала „Media Start Info“. Говори руски и енглески језик.
Пројекат ,,Глас права је глас развоја Републике” подржан је од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону путем конкурса за суфинансирање пројеката 2020. године.
