Српска револуција као темељ слободе оличене у Републици Српској
Крајем 1807. или почетком 1808. године митрополит Дабробосански Калиник се изабира за синодног митрополита Патријаршије у Цариграду, након његовог одласка митрополију преузима викарни епископ Венедикт Краљевић који постаје један од вођа Срба у Босанском пашалуку у борби за ослобођење, он тражи помоћ аустроугарских власти, рускога двора и сарађујући са француским генералом Мармоном који је заузео Војну Крајину, повремено је притваран у затвор, поготово током припрема за буну Јована Јанчића 1809. године.
Под утицајем српских устаничких акција, дио свештенства узима активније учешће, многи од њих и у самој устаничкој војсци. Поред тога, у Босни избијају и спорадичне побуне које османске власти врло лако потиру, након чега сљеде тешке посљедице за учеснике. Већ 1805. године се у источној Херцеговини оснива војска која броји до 19 000 устаника, предвођена игуманима манастира Дужи, Житомислића, Завале, Добриловине, Пиве и локалних народних старјешина; распламсава се устанак у Дробњаку, гдје се истичу архимандрит Пиве Арсеније Гаговић и племенски војвода Шибалија, усљед отежане комуникације са Карађорђем устаничка дејства пропадају 4.9.1806.године, а Петар I Петровић Његош покровитељ устанка, своју војску усмјерава на борбе са Французима, који помажу Турцима.
Касније руски изасланик Санковски почетком 1807. године поново позива на устанак, од чега одустаје у мају исте године. У околини Сарајева, кроз српска села дјелују хајдучке чете које праве круг око самога града. Послије устаничке офанзиве на Стари Влах и преко Дрине у Босну, на Вишеград, Прибој, Рудо и Пљевљу, долази до ослобођења Вишеграда, Руда и Прибоја, продора према Брчком и Тузли, запосједања Романије и воде се борбе за Сребреницу почетком 1807. године под вођством Јакова Ненадовића, Луке Лазаревића и Милана Обреновића са 12 000 устаника. Немири избијају и шире се у сарајевским српским селима Бутмиру, Хаџићима, Раковици, Кулешу, Дрозгонетви, Пазарићу, Становићима, Вогошћи, Нахореву, Црној Ријеци. Прокламације Карађорђа стижу до Маглаја и Грчанице, средином маја устаници упадају у Власеницу, више нису сигурни ни Травник ни Сарајево, који се држе у опсади и постаје питање мјесеца када ће пасти, што је опјевано и у народним пјесмама. Након слома код Ниша и пораза код Зворника и Бијељине, долази до повлачења српске војске и народа, коју гоне турски војници у садејству и помоћи француских трупа; из Семберије и околних кадилука у Србију прелази Иван Кнежевић, кнез народне самоуправе, који је 1806. године учествовао у откупу српског робља од Турака, а током 1809. године је стао на чело устаника у Семберији.
У октобру 1806. године су се Херцеговци из Требиња супроставили Французима, који су гајили освајачке тежње како према самој Босни и Херцеговини, тако и даље према Србији, чак су сугерисали Порти да одбаци српске захтјеве за аутономијом и да силом угуше устанак, Наполеон је имао планове да са својих 25 000 војника крене преко Босне ка Србији, од чега је одустао, остало је забиљежено да су се о тајној подјели Босне договарали Французи, Аустрија и руски двор. Но Наполеонове трупе су са људством и оружјем помагале Турцима да скрше отпор у Босни, такође у Бици на Равњу у самој Србији су доприњели слому Првог српског устанка, питање је да ли би сами Турци могли скршити устанак. Поготово долази до изражаја тада, али и данас је актуелна погубна мисао коју је срочио Наполеон, да се Русима не смије дозволити ни један педаљ земље са десне стране Дунава јер би тиме дошло до превласти Москве над Европом, што ће утицати и на однос Европе према Србима због њиховог тадашњег савезништва са Русијом, заувијек ће стећи епитет малих Руса, којима као таквима треба одузети све, па и право на будућност. Неискрен однос према устаницима гајила је и Аустрија која је планирала припајање Босне и Херцеговине Далмацији, која је у сарадњи са Ватиканом успјешном агитацијом и репресивним мјерама успјела да натјера католике Далмације, Херцеговине, Крајине и Босне да престану писати ћирилицом и служити се српским језиком.
Најмасовнији устанички покрет у Босни бива буна под вођством Јована Јанчића, пушкара из Градишке и дабробосанског епископа Венедикта Краљевића организована и спровођена од 1806. године током састанка у манастиру Бешеново, цијелу 1807. годину се спроводи организација устанка за вријеме када Краљевић све те припреме врши под маском скупљања мира. Буна је коначно рализована 23.8.1809.године са окупљањем устаничких чета да би већ 25.8.1809. године сам Јанчић убио једног муслимана, Јанчић је касније откривен, ухапшен у Градишци и погубљен. Истовремено, избио је већи број мањих буна које је Јанчић покушавао усмјерити у један покрет, планирани су напади на Бањалуку, Градишку, Нови, Дубицу, Дервенту, Србац и друге. Важну улогу у агитацијама међу народом има свештеник Димитрије Стојановић из Српских Волара. Подозревајући нове немире бањолучки муселин је издао 1807. године наредбу о одузимању оружја хришћанима Бањалуке, Градишке и Дубице. Под утицајима из Србије и буђења националне свијести код Срба у Босни долази до повећане хајдучије на планинама Босанске Крајине, међу којима се истиче харамбаша Рендић са Козаре. Они не бивају само обични осветници, него и носиоци идеала Првог српског устанка и стварања јединствене српске државе. Пркос крајишких Срба иде дотле да један сељак 5. маја 1808. године убија бањолучког капетана Салих-бега који је желио да спава са његовом женом. Турци тада протјерују 300 српских породица из Бањалуке и околине.
У прољеће и љето 1808. године извршавају се задње припреме пред устанак, поред Јована Јанчића, Димитрија Стојановића и Венедикта Краљевића, у организацији устанка су и поп Никодим, поп Јово и моштанички калуђери, Тодор Стијаковић, Нико Матаруга, Ђука Бјеловук, и Ђурађ Боројевић, све у циљу стварања једне устаничке организације и повезивања са устаничком Србијом. Чак је било преговора и са католицима, извјесном Ивану Косанчићу Самарџићу из Јајца је од стране Карађорђа обећана титула војводе у јануару 1808. год.
Устаници су на простору од Уне до Босне били слабо наоружани, лоше вођени и далеко од српске војске; одмазда која је извршена над њима од стране Турака је била сурова, смртне казне су вршене на најкрволочније начине. На удару се нашло свештенство, цркве и манастири, при томе је устанак раније неколико пута одгађан због недостка олова и барута.
Устанак је угушен до новембра 1809. године, и на Козари и Мотајици, гдје су се устаници држали још које вријеме. У појединим нахијама Крајине убијани су свештеници и народ без обзира да ли је постојала њихова умјешаност и одговорност у устанку. Архимандрит Моштанице Влајнић је набијен на колац, на зидинама утврђених градова Саве и Уне су се клатиле одсјечене српске главе, Срби су бацани у Саву, поп Јово Турјачанин је погубљен, заробљени устаници довођени су у Машиће, гдје су набијани на колац, тек су рамазански пост и протести појединих Турака зауставили насиље, на зидине Дубице 1. октобра 1810. године је окачено 15 глава убијених свештеника. Овај датум се може узети за крај побуне у Крајини која је започела 23.8.1809.
Аустријска агитација је извршила значајан притисак на католике, па су се и они придружили Турцима против Срба под вођством ивањског жупника фра Јозе Ивића.
У новембру 1809. године се доноси амнестија, до краја ратног периода Српске револуције нема значјанијих потреса и немира, оно што је битно истаћи да након пропасти Првог српског устанка народ и свештеници Дабробосанске митрополије помажу у спасавању књига и других значајних светиња из Србије, попут оних из манастира Раче, Раванице и других. Што се тиче планова и припрема за подизање нових побуна, они се и даље одвијају, попут настојања Карађорђа да до ускрса 1810. године на Козари се крене у борбу, јер и даље је висока одлучност и спремност крајишких Срба да се ухвате оружја, сами или са Французима, или са Русима и Србима из Србије током 1811. год, па чак и Аустрија 1813. на том фону проглашава Карађорђа аустријским кнезом Србије и Босне, али у контексту замршених геополитичких дешавања све те акције су пропадале, недовршене, а Срби изневјерени и напуштени од свих, остајали су на нивоу пуког размишљања о слободи. Током Другог као и Првог српског устанка значајан број локалних муслимана и њихове елите је учествовао на простору Србије у ратним походима, гдје је немали број њих изгинуо, међу народом се приповједају погибије тих силника, чувено је хвалисање Кулин капетана који је обећавао да ће побити што већи број Раца у Србији, а зулумћарске ордије му бивају разбијене.
Иако слобода није стигла током Првог српског устанка у Босни и Херцеговини, она је остала идеал којем су стремиле касније генерације кроз веома буран период који је услиједио након тога, период који је са собом донио низ нових буна, устанака и ратова током наредна два стољећа, при чему је настрадао велик број знаних и незнаних хероја, низали су се падови и успони, несрећа и слава, живот и смрт и коначно је пристигла слобода оличена Републиком Српском.
На данашњим генерацијама остаје задатак да се сјећају ових дешавања и да их његују, не предавајући их забораву.
Нека на уму буду ријечи храброг ђакона Авакума из манастира Моштанице кога су Турци 1814. године набили на колац, након његовог одбијања потурчења, а који је казао: ,,Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји Суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је свједок и његова правда!“
Свједок смо и ми, и Република Српска.
Аутор: Саша Тадић
