Један песник једном рече и овјекова:
ђе је сјеме клицу заметнуло,
ондје нека и плодом почине.
Пише: Јован Жугић
Истина. Има ли српска нација данас и један плод слађи и лепши од Републике Српске? Ако извршимо кратак историјски осврт, примера ради од краја Другог светског рата – јасно је да је стварање Републике Српске једна од најживотворнијих победа српског народа у читавом двадесетом веку.
Те – једнако као и све друге са предзнаком „деведесет”– неизвесне и тешке 1992. године створена је Република Српска, а три године потом и међународно призната кроз Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини. У условима оркестрираног распада некада моћне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, крвавог грађанског рата, војне интервенције, страног протектората, слабог Београда и (у односу на данашњу) још слабију Москву, било какав догађај који иде у прилог опстанку Срба на вишевековним огњиштима није ни могао представљати ништа друго – до одраз њихове голе снаге, упорности и постојаности. Утолико је ова победа већа.
Међутим, ни сам Дејтонски споразум, ни крај рата, ни тобожњи напори међународне зајднице ка упостављању мира и стабилности, нису значили и фактички завршетак напада на српску ствар у Босни Херцеговини. Како је време одмицало, те како је димна завеса рата почела нестајати, изнова је Република Српска осетила Цвијићеве пророчке речи „ко нам је крив што смо изградили кућу на сред пута”. Стални притисци, укидање овлашћења и националних обележја, ослобађање одговорности за злочине над Србима заменили су крваве светове, гранате и пресечене коридоре.
Иако је крај грађанског рата засигурно дочекан са радошћу како код Срба, тако и код муслимана и Хрвата, сукоби су се наставили. Истине ради – на неки други начин, неким другим каналима и средствима. Одређеним круговима унутар саме Босне и Херцеговине очигледно смета и постојање Републике Српске. Још моћнији фактор у БиХ – међународна заједница, у овом истом региону нема проблем да призна тзв. проглашење тзв. „Косова” за независну државу, поштујућу тобожње право тамошњег народа на самоопредељење, а истовремено с друге стране оштро осуђује сваку помисао на исто то право народа у Републици Српској. Оваквих и сличних примера има до у недоглед, реч је о свакодневним појавама. О њима је излишно говорити, а само потпуно неук или намерно слеп читалац их не уочава.
Овде се ипак ради о нечему већем, нечему што је далеко изнад свакодневних политичких и друштвених догађања у БиХ.
Ради се о питању свих питања: да ли је БиХ оваква каква јесте – са 10 кантона, 10 скупштина, 11 премијера и преко стотину министара – на простору који броји свега нешто преко два милиона становника и, с друге стране, далеко унитарнијом Републиком Српском, држава која може да опстане? Какву будућност има држава коју је за шест година напустило 500.000 људи, односно сваки седми становник? Да ли је прихватљиво по сваку цену одржавати живим поменуто уређење, чак и по цену довођења у питање једног од три основна конституенса државе – становништво? Какву будућност има држава коју је од рата до данас напустила једна половина становништва? Коме служи овакво уређење? Држављанину – не. Привреднику у Немачкој – да.
Све у свему, расплет саге о БиХ десиће се и дешава далеко ван нашег домашаја. То ипак не значи да не њега не можемо да утичемо. Када је чувени песник с почетка овог текста у време националног буђења широм Европе ковао Горски вијенац, негде у дубоком очајању и тражењу Наде отпевао је најстрашније стихове српског језика:
нада мном је небо затворено
суза моја нема родитеља
Ове речи и дан данас одзвањају својом снагом и подсећају нас да је постојало време у нашој историји када је над једним епископом – који представља Христоса међу људима – и само небо било затворено. А ипак – из таквог времена смо изашли као победници. Зато никад не смемо да дозволимо себи да нам други кроје будућност. А једнако за нас са десне стране Дрине – као и за оне на левој обали – будућност и јесте Република Српска. Јака, одлучна и самосвесна. Република која штити и не да своје – а исто тако поштује и брани туђе. Добро познајући народ Бања Луке, Пала, Требиња и рају Сарајева, Олова, Бановића, бивам уверен да би се – лишени свих међународних играча, високих представника и других наметнутих фактора, далеко више поштовали и уважавали, чак и поред незацељених ратних рана.
Summa summarum, евидентно је – и противно здравој логици – да је уплив међунарнодне заједнице у унутрашње ствари БиХ и даље њена свакодневница, те да не постоје ни најмање индиције да ће се исти временом смањити. Њима стање контиуниране напетости и неразвитка сасвим одговара. У најави је могуће новелирање па чак и потписивање нових међународних споразума у вези са уставноправним уређењем Босне и Херцеговине.
У тим борбама глас српског народа је глас Републике, а глас Републике је глас српског народа.
Деведесетих смо створили Републику Српску.
Од тада она ствара нас.
О аутору:
Јован Жугић је дипломирани правник из Сремских Карловаца, родом из Олова. Током студирања био је председник Савеза студената, члан Савета и Наставно-научног већа Правног факултета у Новом Саду, председник Студентског парламента Универзитета у Новом Саду, члан Савета и Сената из реда студената поменутог државног универзитета као и потпредседник Студентске конференције универзитета Србије.
За време студентског ораганизовања иницирао је неколико узајамних студијских посета, те склапање споразума о сарадњи између студентских савеза и универзитетских парламента између Бања Луке и Новог Сада.
Завршио је основне академске студије Правног факултета у Новом Саду, стекавши знање дипломирани правник. Године 2020. на матичном факултету је одбранио и мастер рад са темом “Жалба у прекршајном праву Републике Србије”. Ради као адвокатски приправник у Новом Саду.
Пројекат ,,Глас права је глас развоја Републике” подржан је од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону путем конкурса за суфинансирање пројеката 2020. године.
